Neuronauka za svakoga

Krajem prošle nedelje, na Stomatološkom fakultetu u Beogradu, dr Gregori Gejdž je održao predavanje „Neuronauka za 99%", priredivši studentima prve i druge godine stomatologije potpuno drugačije koncipiran čas iz predmeta Uvod su eksperiment i laboratoriju. Eksperimenti su izvedeni na opremi osmišljenoj za prikazivanje neurofenomena laicima, uz pomoć studenata-volontera.

Gregori Gejdž je elektroinženjer sa doktoratom iz neuronauke. Za sebe kaže je „DIY" (Do it Yourself) neuronaučnik i suvlasnik kompanije „Backyard Brains" koja se bavi proizvodnjom istraživačke opreme za svakodnevno korišćenje u školskim laboratorijama. Za Portal Obrazovno-naučnog programa govorio je o svom radu na približavanju naučnoistraživačkog rada školarcima i studentima, kao i značaju i efektima programa koji sprovodi širom sveta.

Kako se jedan elektroinženjer našao u neuronauci? Imaju li te naizgled različite oblasti dodirnih tačaka?

‒ Imaju mnogo dodirnih tačaka. Najbolji neuronaučnici ne stiču obrazovanje na studijama biologije, već u oblasti fizike, inženjerstva, kompjuterskih nauka. Rad mozga je zasnovan na prenošenju električnih impulsa. Velike mreže podataka, mašine sposobne da „uče", zatim obrazac po kome pretraživač Gugl prevodi tekst sa jednog jezika na drugi ‒ sve spomenute tehnologije zasnovane su na metodu rada ljudskog mozga. Tu su mesta susretanja tih oblasti, i ja sam se pronašao u tome.
Statistike su pokazale da svaki peti čovek na Zemlji pati od nekog neurološkog poremećaja. Koliko ima lekova koji bi ih izlečili? Nijedan! To je razlog zbog kojeg želimo da inspirišemo što više mladih da postanu naučnici.

Ko najčešće sedi u Vašoj publici?

‒ Na početku, naše prezentacije bile su namenjene učenicima od petog do dvanaestog razreda (od deset do osamnaest godina). Ali pokazalo se da ni mnogi odrasli ne znaju kako mozak funkcioniše, čak i oni veoma dobro obrazovani nisu o tome učili u školi ili na koledžu. Zbog toga je naslov moje prezentacije „Neuronauka za 99%", jer gotovo svi mogu da pronađu nešto zanimljivo i da se zainteresuju za tu oblast.

Kakve su reakcije na nauku i naučni metod predstavljene van laboratorije?

‒ Mi smo danas vršili eksperimente, znajući šta će se desiti na kraju. U demonstraciji kakva je bila i ta na Stomatološkom fakultetu, neko vas vodi kroz taj proces. U nauci je zapravo najteže naučiti nekog da radi eksperiment ‒ počinjemo od hipoteze, a rezultat je krajnje neizvestan. Nauka zbog toga ume da bude naporna, zahteva istrajnost. Ako bih mogao da odaberem šta će studentima i profesorima ostati posle ovog predavanja ‒ to je da treba biti pažljiv prilikom izvođenja eksperimenta, treba sve precizno izmeriti i zapisati, čak i pojave koje naizgled nisu bitne (poput temperature, doba dana), jer nikad se ne zna, možda se među tim „nebitnim" podacima nađe nešto što može da nas dovede do zaključka.

Da li možete da primetite neku razliku među studentima pre i posle predavanja, ili da napravite poređenje u odnosu na vreme kada ste počeli sa nastupima?

‒ Počeli smo 2010. godine sa ciljem da inspirišemo mlade da počnu da se bave naukom. Danas na konferencijama srećem diplomirane studente koji predstavljaju rezultate svog naučnog rada, a koje smo mi podstakli da uđu u taj svet. U poslednjih godinu i po dana često su mi se obratili, govoreći da su u nauci zbog nečega što su videli od nas, zbog eksperimenata koje smo radili na jednostavnoj opremi. Pre toga nisu ni znali da postoji neuronauka, a sada su posvećeni istraživačkom radu.

Šta biste poručili našim studentima i profesorima?

‒ Da je mozak veoma važan i da je potrebno da provedemo mnogo više vremena u proučavanju i diskutovanju. Eksperimenti i sam naučni metod doprinose nama samima, odličan su alat za razvoj kreativnosti i kritičkog mišljenja. Možemo bolje razumeti svet u kome živimo, racionalno posmatrati dešavanja i bolje odgovarati na izazove.