Saloma ‒ od Vajlda do Štrausa

Jevanđelisti ne navode Salomino ime, već je zovu Irodijadinom kćeri. Dramu je na engleski odmah iz rukopisa preveo Vajldov prijatelj lord Alfred Daglas. Probe Vajldove Salome su počele 1892. g. u londonskom Teatru Palas sa slavnom Sarom Bernar kao Salomom. Međutim, britanski cenzor ne dozvoljava izvođenje drame, jer je u Britaniji bilo zabranjeno prikazivanje komada sa biblijskim ličnostima. U Engleskoj se zabrana lorda komornika (chamberlain) nije odnosila na privatne predstave. Između 1905. i 1931. godine prikazana je „privatno" pet puta. Zabrana je u Velikoj Britaniji zvanično ukinuta tek 1931. godine.

Na francuskom originalu je prvi put prikazana 1896. g. u Parizu (kada je pisac već bio u zatvoru) u režiji i produkciji Linje-Poa. Maks Rajnhard je režira 1905. g. u Neues Theater u Berlinu; posle jedne manje značajne minhenske predstave iz 1901. u Rusiji, Saloma je prvi put prikazana u moskovskom Kamernom teatru 1917. g. u režiji A. J. Tairova sa Alisom Konen u glavnoj ulozi... Drama je ekranizovana u doba nemog filma, 1922. godine. Režirao ju je Čarls Brajant po scenariju Pitera M. Vintersa. Naslovnu ulogu je igrala Ala Nazimova (1879‒1945), glumica rođena u Rusiji, neko vreme članica MHAT-a, koja je posle gostovanja u Njujorku i Londonu, ostala na Zapadu...

Saloma je prikazana prvi put u Beogradu u Narodnom pozorištu 4. juna 1909, u prevodu Haima Daviča, u režiji Ljube Stanojevića, sa A. Krnjić u naslovnoj ulozi. Na 11. Bitefu 1977. godine Lindsi Kemp je režirao i tumačio naslovnu ulogu...

Rihard Štraus je komponovao operu Saloma po tekstu drame Oskara Vajlda. Vajldov tekst je u stihovima preveo za operski libreto Hedvig Lahman. Premijera je održana u Drezdenskoj operi 9. januara 1905. Posle toga daje se u mnogim velikim operskim kućama sveta: Vroclav, Keln i Berlin (1906), Njujork, Brisel, Pariz i Beč (1907), London (1910), Kairo (1911), Budimpešta (1912), Zagreb (1915), Moskva (1925), Bukurešt (1926), Helsinki (1930), Beograd (1931).

Štrausova opera bazirana na Vajldovom tekstu daje se u svetu daleko češće nego sama Vajldova drama. Libreto za beogradsku premijeru Štrausove opere preveo je Stanislav Binički, a dirigent je bio Ivan Brezovšek. Sa Bahrijom Nuri Hadžić kao Salomom, operu je režirao Josip Kulundžić, u dekoru i kostimima Vladimira Žedrinskog, a premijera je bila 25. novembra 1931. Koreografska verzija Vajldove Salome na muziku Riharda Štrausa prikazana je 25. juna 1952. u Narodnom pozorištu u Beogradu. Koreograf i reditelj predstave bila je Mira Sanjina (Saloma), scenograf Miomir Denić, a kostimograf Milica Babić Jovanović.

Kada je reč o samom sižeu ove jednočinke, jedan recenzent je primetio da ju je Oskar Vajld napisao „pomoću novele o Irodijadi Gistava Flobera", što je tačno. Doduše, kod Flobera je Saloma kao ličnost krajnje epizodna; tek se na samom kraju pojavljuje, igrajući neki svoj ples. On se više bavio građenjem atmosfere te rimske provincije. Irodijada više nije njegova strast, ali je nužnost, jer se ona svojim intrigantskim umećem i ostacima svoje nekadašnje bleštave lepote, bori za očuvanje njegovog trona. Baš kao što je i Irod njena nužnost, jer samo s njim na tronu ona utoljava svoju žeđ za vladanjem.

Sve to, svedeno (mada više podrazumevajuće) Vajld je sačuvao u svojoj drami. Kod njega nema dramskog razvoja, nema nikakvih uslovnosti; sve je datost, jedna epizoda, gotovo anegdotska. Umesto likova ‒ tu su simboli. On operiše nekom vrstom poezije u prozi, ne brinući se nimalo za realističku uslovnost monologa i dijaloga, koji se slobodno može premeštati po drami, sa istim rezultatom. Ta dramska statičnost i jeste razlog i povod poetskog stila Salome, te zato i nema nikakve veze sa komadima Ibzena, Šoa, Strindberga ili Meterlinka, inače svojim savremenicima, koji ma koliko da su bili bizarni, okrutni, sa ženskim demonima u glavnim ulogama, ipak počivaju na realističkim, verističkim osnovama.

Baveći se estetizmom kao svojom osnovom, svojim polazištem, sam Vajld određuje njegove granice: „Sveg čega sam se dohvatao postajala je Lepota, u jednom novom smislu lepote". Dakle, izvan lepog, on sebe nije mogao da zamisli u bilo čemu što se ponavlja.