Johan Peter Frank: nova stranica u odnosu između medicine i društva

Johan Peter Frank rođen je u Rodalbenu, u današnjoj jugozapadnoj Nemačkoj, u trgovačkoj porodici u kojoj je bio najmlađe od trinaestoro dece. Rano obrazovanje stekao je u jezuitskim školama u okolini rodnog mesta, da bi se zatim zaputio u Mec na studije filozofije. Tu se Frank susreo sa idejama i idealima prosvetiteljstva i razvio sklonost ka pažljivom posmatranju prirode, što će od tog trenutka postati temelj njegovog celokupnog rada. Ponet željom da se uključi u veliki poduhvat primene narastajućih naučnih saznanja u službi ljudskog zdravlja i blagostanja, Frank zatim odlučuje da pređe na studije medicine, koje će uspešno završiti u Hajdelbergu i Strazburu. Tokom prvih nekoliko godina po sticanju diplome, Johan Peter Frank je radio kao lekar u gradićima svoje rodne provincije, ali je veoma brzo napredovao do zvanja dvorskog lekara grofovije Baden-Baden, a zatim i do imenovanja za profesora na Univerzitetu u Getingenu.

Jednim delom usled slabog zdravlja, zbog kojeg mu je bila preko potrebna toplija klima, Frank je ubrzo odlučio da pređe u Italiju, na Univerzitet u Paviji, gde će imati priliku da sarađuje sa nekim od najznamenitijih naučnika svog vremena, kao što su bili Alesandro Volta i Lazaro Spalancani - dvojica divova kojima dugujemo neke od ključnih zamisli duboko utkanih u savremeno naučno sagledavanje sveta. U takvoj duhovnoj klimi Frank nastavlja rad na svom delu „Sistem objedinjene medicinske prakse", koji je započeo nekoliko godina ranije. Ta knjiga će vremenom narasti do šest tomova i osetno unaprediti medicinu u čitavoj Evropi, kako u praktičnom tako i u konceptualnom smislu.

Nakon relativno kratkog vremena provedenog u Paviji, Frank prelazi u Beč, gde upravlja sveobuhvatnom modernizacijom glavne gradske bolnice i biva jednim od osnivača znamenitog patološko-anatomskog instituta. Određeno vreme provešće i u Ruskom carstvu, u Viljnusu i Sankt Peterburgu, gde će uspostaviti nov, savremen plan i program studija medicine, potonji stožer obrazovanja budućih lekara i uzor za mnoge univerzitete u Rusiji i drugim zemljama. U vreme dok je Francuska gospodarila Bečom, Frank će takođe biti pozvan u Pariz kako bi tamo razmenio znanja i iskustva sa uglednim članovima državnog medicinskog saveta. Svoja shvatanja i poglede Frank je neumorno izlagao ne samo u stručnim krugovima, među lekarima, već i u direktnom saobraćanju sa mnogobrojnim uglednim ličnostima koje je, tokom svojih putešestvija Evropom, imao prilike da leči. Među Frankovim pacijentima našli su se tako, među ostalima, ruski car Aleksandar I, Napoleon Bonaparta i Ludvig van Betoven.

U svom pristupu zdravlju i bolesti, Frank je poklanjao najveću moguću pažnju društvenim činiocima i aktivno je zagovarao sveobuhvatnu humanistički orijentisanu ulogu države i društva u unapređenju narodnog zdravlja - u čemu je povremeno išao zbilja daleko, te je čak predlagao i uspostavljanje neke vrste „zdravstvene policije". Između ostalog, neumorno se zalagao za odgovarajuće životne i radne uslove za radnike svih profesija i profila, primenu principâ higijene u sprečavanju zaraza, proširivanje i uređenje zelenih površina u gradovima i uvođenje obaveznih časova gimnastike u školama. Takođe je među prvima uvideo važnost pravilnog vođenja zabeleški i pažljive primene statističkih metoda u medicini, što će, između ostalog, omogućiti Ignacu Semelvajsu da, uprkos skeptičnom i podrugljivom dočeku većine kolega, nepobitno dokaže presudan značaj higijene u porodilištima u sprečavanju „babinje groznice", odnosno sepse koja se često javljala nakon porođaja. Ovo je za Franka bilo i od duboko ličnog značaja, budući da mu je supruga stradala upravo od te bolesti.

Osim kao lekar i borac za celovitu zaštitu zdravlja i bezuslovno vrednovanje ljudskog života, Frank je ostao upamćen i kao veliki ljubitelj muzike, a u ranoj mladosti je i sam pevao u horu. Priča o njegovom životu i radu ujedno je i priča o Evropi na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek, o jednoj eri mučnih previranja, žestokih sukoba i žarkih nadanja, skršenih iluzija i mukotrpnih, ali ne i sasvim uzaludnih pokušaja pobadanja barjaka racionalnog pogleda na svet. Iako je medicina u međuvremenu napredovala krupnim koracima, stekavši neslućene mogućnosti, i bez obzira na to što danas organizovanu zdravstvenu zaštitu univerzalno smatramo nespornom tekovinom napretka ljudskog društva, mnoge od ključnih problema i teškoća s kojima se čitavog života nosio Johan Peter Frank lako ćemo prepoznati u problemima i teškoćama našeg vlastitog doba - doba koje mu toliko toga duguje. Malo bi koja misao jezgrovitije iskazala ovu povezujuću nit od često citirane rečenice koju je ovaj jedinstveni lekar i mislilac imao običaj da ponavlja i ističe: „Najveći deo jada koji nas snalaze dolazi nam upravo od nas samih".