Proslava četvrt veka Mokranjčevog stvaralaštva

„Dana 6. maja tekuće godine, u Narodnom pozorištu, Beogradsko pevačko društvo priređuje Mokranjčevo veče sa ovim programom:
Prvi deo: Deseta rukovet (Ohridske pesme), mešovit hor
Četvrta rukovet, tenor solo, hor i glasovir
Sedma rukovet (Makedonske pesme), mešovit hor
Dvanaesta rukovet (Bitoljske pesme), mešovit hor
Primorski napjevi, mešovit hor
Plač Matere Božje, mešovit hor
Prva rukovet, muški hor (pevaju stari članovi)
Drugi deo: Druga rukovet
Kozar, mešovit hor
Lem Edim, balada za bas solo i glasovir
Jedanaesta rukovet (Makedonske pesme), mešovit hor
Šesta rukovet (Hejduk Veljko), tenor solo i mešovit hor
Dve orijentalske, mešovit hor
Akatiste, mešovit hor
Peta rukovet, mešovit hor
Posle koncerta biće kod „Kolarca" priređen banket u čast slavljeniku.

Za koncert su cene operske, sem lože u parteru i prvoj galeriji, koje su po 30 dinara, a za banket se plaća pet dinara od osobe."

Pozorište je bilo dupke puno „najodličnije publike" - dame i gospoda, prijatelji vokalne muzike, diplomatija, oficiri... bili su i prestolonaslednik Aleksandar i princeza Jelena, kao i ministri prosvete i spoljnih dela.

Sutradan po koncertu „Mali žurnal" i „Truba" će opisati: „Kad se digla zavesa, 28 dama u belim kompletima, i oko 50 gospode u salonskom odelu, a pred svima njima Uprava društva, sa slavljenikom na čelu, koga je (naravno) poblika burno pozdravila", posle čega je pročitan Kraljev Ukaz, slavljenik odlikovan ordenom Sv. Save trećeg reda, a da mu je „celog večera publika klicala: Živeo! Živeo!"

Ne ulazeći u detalje, „Politika" tvrdi da je koncert „izvrsno izveden", a u „Samoupravi" prevodilac „Seviljskog berberina" Milorad V. Petrović objavljuje jedan ovakav stihospev:

STEVI ST. MOKRANjCU
(u spomenicu na 25-godišnju proslavu)

Šta se sija sa Miroča
Susret danu u razdanje
Što no mi se okitila
Negotina i Mokranje?...
Sa planina što ih kruže
Jedne pesmom: čedo milo,
Jedne: sine!...druge: druže!
U pesmu su pozdrav slile
Od planine do planine.
Dobro došo, čedo milo
Druže dragi, slavni sine!
To je lepo srpsko sunce
Raširilo sjajna krila
To je pozdrav, to je pesma
Srpskih gora, srpskih vila.
To su rosne rukoveti
Što na srce braća meću
Pa sa pesmom slavljeniku
Lovo venac slave spleću.
On je pesmu udesio
I dao joj krila laka
Da se vije preko gora
Preko mora i oblaka.

Neki listovi i časopisi iskoristili su ovu priliku da daju jednu potpuniju sliku o Mokranjcu, utoliko pre što je on, u svojoj 54. godini, imao iza sebe već sva svoja dela. Današnjem čitalaštvu sigurno će predstavljati prilično iznenađenje činjenica da ovi tekstovi nisu ispunjeni unisonim hvalospevima. Od svojih savremenika je kompozitor morao da otrpi mnoge kritike, pa čak i osporavanje, što nije bio slučaj sa kasnijim generacijama, pre svega zato što je njegovo delo izdržalo iskušenja vremena, a i zbog toga što su nastali novi stvaralački problemi i nova interesovanja koja su bila daleko od Mokranjčevog stvaralaštva.