Zakoni umetnosti

1. Prilog iz estetske sfere definiciji genija: to nije subjekt koji se potčinjava datim pravilima, već onaj koji krši prethodna. No sam akt kršenja - a to je bitno - tako je snažan i ubedljiv da se automatski pretvara u akt postavljanja novog pravila.

2. Ovako shvaćen, genije je samo faktor istorijske dinamike, odnosno inicijator promene, odnosno zakonodavac. Ako bi to bila, međutim, njegova isključiva odredba, njega bismo daleko, daleko ređe sretali u istoriji nego što obično mislimo. Pored Praksitela, Leonarda, Betovena, Debisija - postoji znatan broj velikih ljudi koji nisu bili „profesionalni revolucionari": Pusen, Rembrant, David, Mocart, Šubert, Zola, Tolstoj itd.

3. Reći da je lepa umetnost mogućna samo kao produkt genija, znači reći da je umetnost post faktum (lat. post factum) genijalnosti. To je, međutim, praktično apsurd. Sud o genijalnosti autora je uvek i pre svega post faktum suda o umetnički uspelom (treba videti šta o tome kaže Surio), pri čemu je taj sud savršeno nezavisan od predstave i pojma genijalnosti.

4. Kant kaže da lepa umetnost ne može sama sebi da izmišlja pravila - jer to čini priroda posredstvom genija. Ovde smo pred sofističkom zamenom subjekta. „Lepa umetnost" kao skup predmeta, odnosno proizvoda, svakako ništa ne izmišlja jer nema intelekta. Ako u njeno ime to čine autori proizvoda - po definiciji genijalni - onda su njihove individualne ličnosti deo pojma umetnosti. A kako ti ljudi postavljaju pravila, onda je očigledno da umetnost sama sebi postavlja pravila. Ostaje, razume se, pitanje pod čijim i kakvim uticajem.

5. Priroda, kao naoko najsporniji element Kantove sukcesije zaključaka, u stvari je veoma prihvatljiv instrument razmišljanja. Lukačeva primedba da je u pitanju metafizički problem koji je dobio prividan odgovor sa prelivanjem u iracionalno - ponovo je površna. Treba držati na umu da se umetnost u Kantovo doba mogla teorijski sasvim lepo održati na svim principima platonske mimeze.

6. Između mnogih stvari - priroda je takođe i skup pojmova okupljenih oko fizikalnih zakona: oko optike, akustike, gravitacije, mehanike, termodinamike i mnoštva drugih zakona, neposredno ili posredno relevantnih za umetnost; pored toga ona je i skup psihofizikalnih konstituanata ljudskog bića.

Te dve grupe stvarno su odlučujuće za estetički stav stvaraoca. No odmah je očigledno da pomenute konstituante nisu dovoljne za potpuno određenje umetnosti - to jest njenih zakona. Jer ako je priroda nepromenljiva - a valjda jeste, opet s obzirom na zakone - umetnost bi takođe bila data jednom zauvek.
Zbog toga je socijalni momenat taj treći, neophodni faktor konstitucije estetičkih normi. A kad društvene norme teže nepromenljivosti - na primer u egipatskoj kulturi ili u epohi socijalističkog realizma - umetnost ih verno, obavezno i bez rezerve prati.