Poslednji Bartokovi dani

Albert Švajcer kaže da je nacionalizam rodoljublje koje je izgubilo svoju plemenitost. Da li je Bartok ikada shvatio da je bio predak svih naivnih, sluđenih i prevarenih?

Da je antifašist, dokazao je i trideset sedme, zabranom emitovanja svojih dela na italijanskom i nemačkom radiju. Nacionalističke stavove nije dokazivao - nije hteo, il' nije smeo (vrag bi ga znao).

Pismo o poslednjim danima boravka u Evropi

„Sada smo ovde, tužnih srca se opraštamo od svih vas - ko zna na koliko vreme, možda zauvek! Teško, jako je teško reći doviđenja, poslednji put gledati ovu zemlju i razmišljati: kakva je sudbina koja čeka nju i sve prijatelje koji ostaju ovde! Putovanje je kao uranjanje iz nečeg poznatog, ali nepodnošljivog, u nepoznato. Ko zna kako i koliko ću moći da radim na drugoj strani. Međutim, nemamo izbora. Ne postavlja se pitanje da li se to mora desiti. Jer, mora se desiti."

Muzika je ozbiljna igra. „Ona prodire u dušu", rekao je Platon, a složio se Šopenhauer. Muzičko delo ne postoji samo po sebi, nego samo tokom onih „toliko i toliko" opasnih minuta u kojima mu mi poklanjamo život izvodeći ga.

„Ništa nije muzikalno samo po sebi, ali u zavisnosti od okolnosti sve može da postane muzikalno. Sve zavisi od trenutka, konteksta, prilike, i od bezbroj uslova koji jednu novinu mogu pretvoriti u neiskrenu i cepidlačarsku, ili opet jedan svakidašnji akord u genijalni pronalazak. Stvaraočevo je da stvara, isto kao što je slavujevo da peva i pčelino da pravi med. Heroj ne drži predavanje o heroizmu, on je heroj zbog onoga što čini."

Muzika odslikava i samo proticanje stvarnosti. Vreme prodire kroz muziku, i muzika daje smisao vremenu.

„Uprkos svojoj bolesnoj naklonosti prema ružnom, naše vreme ja sačuvalo čežnju za bezazlenošću, i onda kada se ona začuje, njega uzbuđuje glas prostodušnog i čistog srca."

To je valjda smisao onog filma koji se izvrti u trenucima pred ispuštanje plemenite duše.