Velikani muzike: Johanes Brams, 2. deo

Nakon sedam burnih meseci, tokom kojih su mu štampana prva dela, od čega je uspeo da roditeljima pošalje nešto novca, Brams se u Hamburg vratio za Božić. Uspon od anonimusa do velike slave ga je mogao iskvariti. Ali to se nije dogodilo - Brams je i dalje bio pažljiv i ljubazan prema svima.

Naravno, i dalje je upoznavao nove ljude. U Joahimovom domu je upoznao Hansa fon Bilova, koji je bio prvi pijanista koji je izveo njegove kompozicije u javnosti, na koncertu u Hamburgu 1. marta 1854. godine. Fon Bilov je posle toga i nadalje, tokom svoje dirigentske karijere zagovarao Bramsova dela.

Šumanovi su krajem januara došli u Joahimov dom i Brams je tad proveo najlepše dane u svom životu. Samo mesec dana kasnije, Šuman je oboleo od poremećaja nervnog sistema, od čega će kasnije i skončati. Nekoliko dana posle tog događaja pokušao je da se udavi u Rajni i mada su ga spasli, proći će kroz užasne mentalne lomove. Za Klaru i decu to je bila neopisiva nesreća.

Brams je otputovao pravo u Diseldorf i njegova naklonost Šumanovima i pomoć Klari su nesumnjivo bili velika uteha. Njegovo napredovanje u karijeri je u to vreme moralo biti ostavljeno po strani da bi mogao da pomogne svojim prijateljima. Boravio je kod Klare ili joj je pisao dok je bila na turneji, ponesen ljubavlju koju je prema njoj osećao. Tek osamnaest meseci kasnije ubedili su ga da održi koncert s Klarom i Joahimom u Gdanjsku.

Naravno, Brams Klaru nije otimao sad već duševno bolesnom Šumanu. Svim srcem on je želeo da se Šuman oporavi. Ali njegov položaj u svemu tome ga je rastrzao. A onda je, u julu 1856. godine, Robert Šuman preminuo. Bila je to prekretnica za Bramsa. Uostalom, i njegov otac se oženio ženom sedamnaest godina starijom od sebe, pa zašto se i on ne bi oženio Klarom? Ipak, odlučio je da prati svoju muzu, a ne srce.

Detmold je bila mala država kojom je upravljao princ. Brams je ovde 1857. godine stupio na svoj prvi službeni položaj. Zadatak mu je bio da princezu Frederiku podučava dirigovanju horom i sviranju klavira kako bi mogla da nastupa na koncertima. Trebalo je da radi samo tri meseca godišnje, a ostatak godine je mogao lagodno da živi od plate.

Sve je dobro funkcionisalo a kompozicije su se izlivale iz Bramsovog pera. A onda su ga pozvali da provede leto s prijateljima u Getingenu. Tamo je upoznao Agatu fon Sibold, ljupku, inteligentnu sopranistkinju, koja je divno izvodila pesme koje je za nju komponovao. Ali dogodilo se isto ono što i sa Klarom.

Iako su nesumnjivo bili zaljubljeni i svi prijatelji su mislili da će se uzeti, Brams nije smogao snage da to i učini. Čežnjivo se osvrtao za devojkom iz Getingena, ali je ipak smatrao da bi takva veza ugrozila njegovu umetnost. Za Agatu je to bio poražavajući udarac. U međuvremenu, Brams je doživeo jedino osporavanje njegove muzike na koje je naišao u životu. Na koncertu u Lajpcigu, na kom je izveo svoj Klavirski koncert u de-molu publika mu je zviždala. Ovaj događaj je opisao Klari Šuman u pismu, ali ga to nije nikako pomelo.

Godine 1860. Brams napušta svoj stalni angažman u Detmoldu i vraća se u Hamburg, ali ne da bi živeo s roditeljima, već u divnim iznajmljenim sobama u predgrađu Hamburga. Tu je počeo da sklapa prijateljstva s ljudima iz sveta muzike tog grada. Nekoliko godina je radio sa ženskim horom, u kom su njegov šarm i ličnost izgleda ostavili uobičajen utisak, naročito na devojački kvartet s kojim je blisko sarađivao. Njih četiri nikad nisu zaboravile svog dirigenta-kompozitora.

Još jedan njegov hamburški prijatelj bio je Julijus Štokhauzen, čiji su veličanstven glas i prijatna ličnost Bramsa inspirisali da komponuje neke od svojih najboljih pesama. Njih dvojica su priredili brojne zajedničke nastupe.

Brams se sve vreme nadao stalnom angažmanu u Hamburgu gde bi mogao da se smiri i nastavi da komponuje. Međutim, ništa od toga mu nije naišlo. Otišao je u Beč nakratko verujući da će uspeh u ovoj svetskoj muzičkoj prestonici impresionirati ljude u Hamburgu, koji bi mu potom ponudili prikladan posao.

Kao i za mnoge druge muzičare, i za Bramsa je Beč bio gostoljubivo utočište puno srodnih duša. Ipak, Brams nije zaboravio Hamburg i kad je čuo da je položaj direktora na Pevačkoj akademiji i u Filharmonijskom orkestru dat njegovom prijatelju Julijusu Štokhauzenu, bio je očajan. Kad se Štokhauzen, pet godina nakon toga, penzionisao, položaj je opet dobio neko drugi, što je Bramsa opet povredilo.

Zapravo, Bramsa bi takav redovan i zahtevan posao verovatno isuviše opteretio i odvukao ga od njegovih kompozicija. U svakom slučaju, u Beču će on uskoro dobiti posao direktora Bečke pevačke akademije. I mada je uživao u muzici, administrativna zaduženja koja su bila sastavni deo ovog posla mu se nisu dopala i ubrzo je svojim pustolovnim duhom sopstvenu publiku okrenuo protiv sebe.

U međuvremenu, njegova porodica je u Hamburgu prolazila kroz burne trenutke. Njegova majka, koja je bila mnogo starija od muža, napustila ga je posle trideset godina braka. Potom je 1865. umrla, a Bramsov otac se oženio mnogo mlađom ženom. Zbog svega toga verovatnoća da se Brams vrati u Hamburg postajala je sve manja.

To ga je, izgleda, podstaklo i na komponovanje velikih dela. „Nemački rekvijem" je prvi put izveden u bremenskoj katedrali, na Uskrs 1868. godine. Brams je bio veoma zadovoljan načinom izvođenja a u publici je bilo mnoštvo uticajnih ljudi iz sveta muzike. Naravno, tu je bila i Klara, Štokhauzen je pevao, kao i njegov ženski kvartet iz Hamburga, za koji je umetnik insistirao da bude u horu.

Godine 1871. preselio se u stan u Ulici Karlsgase broj 4, koji mu je toliko odgovarao da je u njemu proveo ostatak života. Stan se nalazio u samom centru grada i u blizini Karlovog trga, kao i blizu zgrade Muzikferajna, pa je to bila dvostruka pogodnost. Ali tri godine koje je proveo na tom prestižnom položaju bile su mu dovoljne. Bilo mu je teško da svoju želju za najvišim izvođačkim standardima uskladi sa svojim kompozitorskim radom, a i uprava Muzikferajna je teško izlazila na kraj sa svojim najpoznatijim dirigentom. Zato je posle tri godine i brojnih izuzetnih nastupa, ostavši sa svima u prijateljskim odnosima - napustio ovaj posao.

Proglašen je doživotnim članom Muzikferajna, a njegova biblioteka mu je postala drugi dom. Iako je ovaj umetnik imao sreće da u mladosti sklopi nekoliko bliskih prijateljstava, u suštini, živeo je usamljeničkim životom i izolovan od sveta, zaokupljen svojim radom i nevoljan da sklapa dublja prijateljstva s brojnim ljudima koji su ga pozivali u svoje domove ili na putovanja.

Bio je poznat kao osetljiv i naprasit čovek, naročito u kasnijim godinama, i čak je s vremena na vreme uspevao da se posvađa i sa Klarom i Joahimom, koje je smatrao najdražim i najbližim prijateljima. Kad mu je otac umro, bio je iskreno zabrinut za dobrobit svoje maćehe koja je ulepšala poslednje godine života njegovog oca, zbog čega ju je podržavao i bio joj odan do kraja života.

A onda su se stari prijatelji vratili. Obnovio je prijateljstvo s lepom i talentovanom Elizabetom fon Štokhauzen, njegovom starom učenicom, koja se sad prezivala fon Hercogenberg. S njom i njenim mužem, koji je bio ljubitelj muzike, Brams će provesti lepe trenutke, iako se na kraju i sa njima posvađao.

Brams je odlazio na duge letnje odmore, na kojim je uživao u seoskom vazduhu i društvu koje je pronalazio u raznim banjama koje je posećivao, kao što je Išl Bad. Tamo je leti boravio i car, zbog čega je to mesto bilo veoma popularno. Ali to Bramsa nije odvraćalo od boravka u njemu. Njegov dobar prijatelj, kralj valcera, Johan Štraus tamo je imao vilu, kao i mnogi drugi umetnici i muzičari.

Tokom nekoliko zimskih meseci ušlo mu je u naviku da drži koncerte na kojim bi dirigovao ili izvodio sopstvena dela. A bio je do te mere tražen da je mogao da nastupa cele godine. Ali voleo je da neko vreme provede i u Beču, u proleće, a leto na selu.

Kao pedesetogodišnjak, Brams je upoznao Hermin Špis, mladu i živahnu pevačicu, kontraalta, koja će postati jedan od najboljih izvođača njegovih pesama, a naročito „Alto rapsodije". Brams se verovatno u nju i zaljubio, ali iako je inspirisala mnoga njegova dela u to vreme, kao i obično, kod Bramsa je pobedila umetnost i tu se nije ama baš ništa dogodilo.

Za razliku od brojnih drugih umetnika, Brams je još od mladih dana uživao u izuzetnom uspehu. A on se zasnivao na njegovoj čudesnoj sposobnosti da kroz svoju muziku prikaže težnje, žudnje i radosti ljudi koji su ga okruživali, što i jeste suština umetnosti.