Veliki bol Ludviga van Betovena

Samo tri godine po dolasku u Beč, pred zapanjenom publikom izveo je prvi klavirski koncert koji je komponovao. Danas je to delo poznato pod nazivom „Klavirski koncert br. 2". Njime je stekao reputaciju velikog kompozitora. Betoven je priredio muzičku turneju po gradovima istočne Evrope: Pragu, Drezdenu i Berlinu. Ove posete su trajale po nekoliko meseci, a njegovo umeće improvizacije ostavilo je na slušaoce izuzetan utisak. Njegove koncertne turneje su bile uspešne i u finansijskom smislu. Na ovom portretu Betoven ima oko trideset godina. Samo dve godine pre toga razboleo se od kobne bolesti koja će mu upropastiti život, a o kojoj njegovi prijatelji nisu znali ništa.

Poznat po dobroti, svađama... i selidbama

Betoven je bio izuzetno pažljiv i precizan u radu - ništa drugo nije bilo važno. Kako je stario i postepeno gubio sluh, elegantnu odeću koju je u mladosti nosio zamenilo je neuredno i zapušteno odevanje. Brojni posetioci opisuju nered u kom je živeo. Odeća, prljavo posuđe i napola pojedena hrana na tanjirima ležali su među rukopisima i knjigama razbacanim po nameštaju i podu.  

Betoven se u velikoj meri interesovao za nauku i nove izume, poput balona za letenje i struje. Ali je oštro odbacivao ljude koji nisu bili informisani ili načitani poput njega. Kao i Gete, i mnogi drugi su Betovenovu neobuzdanu prirodu smatrali odbojnom, govoreći otvoreno da je Betoven lako gubio strpljenje. Sukobi sa stanodavcima oko sitnica bili su razlog njegovih brojnih selidbi. Za trideset i četiri godine, koliko je živeo u Beču, promenio je čak šezdeset i četiri stana. Neprestano je tragao za smeštajem, a ponekad je iznajmljivao i po tri-četiri stana istovremeno, zbog čega je prijateljima bilo vrlo teško da ga nađu.

Posvađao se čak i sa Stefanom Brojningom, velikim prijateljem iz Bona koji se preselio u Beč. Srećom, ta svađa nije potrajala. Deo Betovenove često hvaljene dobrote činilo je i to što se nije ustručavao da prizna sopstvene greške i što je uvek bio spreman da se pomiri, kao što je to bilo i sa Stefanom Brojningom. U znak prijateljstva posvetio mu je jedan violinski koncert. Betovenove neredovne navike su ukazivale na činjenicu da mu je zdravlje oslabilo. Imao je brojne lekare, s kojima se svađao, i uvek je prolazio kroz nekakvo lečenje. A preležao je: žuticu, razne stomačne bolesti, groznice, bolesti pluća, reumu, pa čak i malariju.

Pomoć prijatelja 

Betoven je sticao prijatelje među zaljubljenicima u muziku iz raznih društvenih krugova. Jedna od onih koji su mu pružali podršku bila je i grofica Erdodi. Prvih godina koje je proveo u Beču imao je nesiguran prihod od podučavanja i objavljivanja svojih novih kompozicija i koncerata, koje je izvodio ili njima dirigovao. Kako je sve više gubio sluh, sve je manje nastupao, a njegovo finansijsko stanje postalo je još kritičnije. Godine 1809. grofica Erdodi mu je pritekla u pomoć.

Kralj Vestfalije ga je iznenada pozvao da bude njegov horovođa za platu od šest stotina zlatnih dukata godišnje. S obzirom na situaciju, to je bila primamljiva ponuda. Grofica Erdodi je zbog toga počela da sastavlja ugovor kojim bi ga ubedila da ostane u Beču, gde je očigledno i pripadao. Nadvojvoda Rudolf, princ Lobkovic i princ Kinski složili su se da mu plate životnu rentu koja je ukupno iznosila četiri hiljade guldena. Time je mogao steći finansijsku sigurnost. Bio je to odličan predlog i Betoven ga je prihvatio.

Priroda kao lek 

Betovenova ljubav prema prirodi se u velikoj meri odslikava i na njegovoj muzici. Sve je počelo u Bonu, a dok je živeo u Beču neprestano je posećivao selo koje je okruživalo grad. Naravno, prijatelji su ga posećivali, ali uglavnom je bio sam. Tu je radio, šetao šumom i upijao prizore i zvuke koji su ga očaravali, što bi mu ubrzo ulilo novu snagu. To mu je bilo potrebno, jer je u suštini živeo kao usamljenik i, uprkos svoj kreativnosti, život mu nije bio ispunjen. Uvek je žudeo da ima ženu i porodicu, ali izgleda da je znao kako se to lako ne uklapa u nesiguran životni put jednog umetnika, kojim se on kretao.

 Hrabar do kraja

Betoven je prijatelju Karlu Amendi 1801. godine napisao sledeće: „Moram ti reći da se moje najveće blago, moj sluh, u velikoj meri pogoršao. Još dok si bio kod mene, osetio sam simptome, ali o tome ti nisam ništa rekao. Sad se umnogome pogoršao." Amendu je zamolio da o tome nikom ne priča, ali je uskoro to svima postalo jasno.

Nakon Betovenove smrti, na stolu je pronađena neka vrsta pisma ili testamenta koji je on napisao svojoj braći. Izgledalo je da u njemu razmatra samoubistvo kako bi pobegao od patnje koju je izazivala gluvoća. Naravno, hrabrosti mu nije ponestalo. Pismo nije poslao i, uprkos strašnoj bolesti, pošao je u susret velikim pobedama. To na najbolji način pokazuje kako se Betoven borio s usamljenošću koja je bila sve izraženija usled gubitka sluha. Nije ni čudo što su klaviri pucali pod njegovim udarcima, a prijateljski odnosi se zatezali do tačke kidanja. Gubitak sluha je značio da je morao da se odrekne dirigovanja, a postoji i dirljiv opis poslednjeg koncerta na kom je, budući da nije mogao da čuje muziku, izgubio ritam, zbog čega je vođa orkestra preuzeo dirigentsku palicu. Kad je shvatio šta se događa, Betoven je zastao i nasmešio se u znak pomirenja, što je publiku dirnulo do suza.

Najveće blago Bečlija 

Godina 1814. je bila posebna za Betovena, jer je jednom zasvagda prihvaćen od strane Bečlija kao njihovo najveće blago. U januaru je održan koncert na kom su izvedena brojna njegova dela, uključujući i čuvenu veliku orkestarsku kompoziciju pod nazivom „Velingtonova pobeda" pred više od tri hiljade ljudi. Sve je prošlo do te mere dobro da je koncert kasnije, tokom tog meseca repriziran. To je bila i godina kad je Betovenova opera „Fidelio" revidirana i uspešno predstavljena po drugi put. Za njega je to bio najveći trijumf, jer je to kompozicija s kojom se najviše identifikovao. 

Decembra 1826. godine dobio je zapaljenje pluća praćeno pogoršanjem bolesti jetre i hidropsijom. Stari prijatelj Stefan Brojning bio je i dalje tu da mu pomogne a do samog kraja (26. marta 1827. godine) posećivali su ga i drugi prijatelji.