Šta nam otkriva nauka o bebama

Šta vas je privuklo da specijalizirate biologiju ćelija?

‒ Uvek me je zanimalo kako mi, ljudi, funkcionišemo. Volela sam biologiju u školi, na univerzitetu sam se najpre opredelila za smer biomedicine, zatim sam specijalizirala biologiju ćelija, koja mi je zaista neverovatno interesantna.

Međutim, odabrali ste karijeru u novinarstvu. Zašto?

‒ Dobro pitanje, pogotovo što oblasti nisu prirodno kompatibilne. Ali srećom, u Velikoj Britaniji školovanje je takvo da od šesnaeste do osamnaeste godine stičete takozvani A nivo obrazovanja; oduvek sam volela da pišem pa sam završila smer engleska književnost. Kasnije na univerzitetu počela sam da radim za studentske novine i tu sam dobila želju da budem naučni novinar. I eto, nekako zaobilaznim putem jednog „štrebera", uspela sam.

Danas uglavnom pratite medicinu, koliko je važno odgovorno izveštavati javnost?

‒ Veoma je važno objasniti javnosti nova istraživanja u medicini, u oblasti kancera pogotovo. Ali to se često radi na veoma loš način, sa naslovima „čudotvorni lek" ili „pronađen magični metak", koji ljudima odaju utisak da ćemo jednog dana biti u prilici da izlečimo kancer, dok je realnost zapravo ta da se razvijaju nove terapije koje će moći da produže život pacijanata sa tom dijagnozom. To je jedan drastičan primer, suština je da smo veoma skloni da banalizujemo stvari.

Jedan od vaših tekstova, objavljen u Nejčeru, bavi se neuronaukama i prati jedan „veliki eksperiment na bebama"?

‒ Da, bavi se za mene veoma interesantnom temom ‒ kako proniknuti u mozak ljudskog bića koje ne govori, ne sledi instrukcije i grubo prekida svaki eksperiment. To je izazov sa kojim su suočeni naučnici u Bejbilabu na Univerzitetu Berkbek u Londonu, gde se odvijaju sofisticirani eksperimenti u cilju što boljeg razumevanja ranog razvoja ljudskog uma. Naime, u prve dve godine života mozak beba je izložen mnogim promenama; više nego tokom celog života. Razvijaju se svest, osobine ličnosti, temperament i razne sposobnosti. U tom periodu sve postaje vidljivo, pa i prvi znaci da razvoj može da krene u drugom pravcu. Međutim, ovaj uzrast je i najteži za istraživanje, mnogi standardni alati kojima se služe neuronaučnici nisu primenljivi na bebe jer one jednostavno neće ležati budne i mirne u mašini koja treba da im snimi mozak. Dodatno, ne mogu da odgovore na postavljeno pitanje ili da učine nešto kako im se kaže.

Od polovine dvadesetog veka na ovamo naučnici razvijaju razne pristupe praktičnog istraživanja na bebama, po čemu se ovo razlikuje?

‒ Jasno je da rad sa bebama traži posebne uslove. U Bejbilabu postoji kuhinja sa grejačima za flašice, prostor za presvlačenje, dovoljan broj toaleta, čekaonica je živopisno dekorisana sa igračkama koje su lake za čišćenje. Sa druge strane, same laboratorije su veliki prazni prostori, zidovi su obojeni u sivo zato što bebe lako gube koncentraciju. Projekat je podržan od strane tri fondacije sa više od dva miliona funti, učestvuju bebe uzrasta od 18 meseci do tri ili četiri godine. Eksperimenti se vrše bežičnim modelima elektroencefalografije (EEG) i novom tehnikom ispitivanja elektromagnetnog spektra NIRC (Near-infrared spectroscopy), koja aktivnosti mozga beleži različitim bojama i tehnologijom koja prati pokrete oka kako bi se ustanovile eventualne nepravilnosti. To se sve odvija dok se bebe kreću i igraju sa drugom decom. Cilj studije je da se prouči mozak bebe u „dobu pelena", kada počinju da uočavaju razliku između sebe i drugih, jezik kreće da se razvija i prvo pamćenje se beleži.

Vaša knjiga, originalnog naslova Bumpology, objavljena je na srpskom jeziku pod nazivom Bebologija. Kojim se naučnim istraživanjima bavi?

‒ Bebologija je namenjena radoznalim budućim roditeljima, jer pre svega razbija mitove o trudnoći i kroz naučno dokazane činjenice pruža odgovore na važna pitanja. Nastala je od kolumne koju sam pisala za Nju sajentist dok sam bila prvi put u drugom stanju, sa svojom kćerkom Matildom. Toliko mi je nekih ozbiljnih pitanja tada prolazilo kroz glavu, na primer, koliko je zaista opasno popiti čašu vina u trudnoći, ali i onih pomalo bizarnih ‒ da li moja beba može da oseti ukus karija koji upravo jedem? Da li je moj fetus svestan, i kada nastaje svest i šta se zapravo tu odvija? Nisam uspela da pronađem razumne, naučno utemeljene odgovore ni na internetu, ni u običnim knjigama o trudnoći. Tako sam počela da pišem kolumnu gde sam u potrazi za odgovorima istražila medicinsku i ostalu naučnu literaturu, to se nastavilo i nakon porođaja jer su se pojavila mnoga druga pitanja, poput: da li bebe mogu da se zbune ako ih ponekad nahranite formulom umesto dojenjem? zašto bebe nemaju mladeže i kako oni nastaju?

Interesantno je kako se iza naizgled bizarnih pitanja krije razuman naučni odgovor.

‒ Iznenadilo me je koliko se pravih naučnih objašnjena krilo iza svih ovih pitanja, koliko se neko time bavio, ali sa druge strane, interesantno je koliko je zapravo malo istraženo u vezi sa trudnoćom, kada govorimo o opštepoznatim stvarima, o jutarnjoj mučnini, na primer. Toliko žena ih ima, neke završe i u bolnici zato što ne mogu da jedu tokom prvih meseci trudnoće, ali do sada niko nije dao razuman odgovor na ovo pitanje jer se smatra da je to normalno.

Zašto je to tako?

 ‒ Mislim da se to tradicionalno podvodi pod „ženski problem", a među istraživačima žene su manjina pa samim tim nešto poput jutarnje mučnine ne smatra se nečim što može da utiče na poboljšanje kvaliteta života generalno. Iako sam, sa druge strane, sigurna da bi mogla da se pronađu sredstva za razvijanje novih terapija protiv jutarnjih mučnina jer je jasno da postoji klinička potreba za tim.