Kako su deca jednog domara odrastala u njujorškoj biblioteci

Za neku decu naklonjenu čitanju, život u biblioteci bi izgledao kao san. Ali, kada se porodica Klark preselila u Vašington Hajts u odeljenje njujorške gradske biblioteke kasnih četrdesetih godina prošlog veka, njihov sin, tinejdžer Ronald Klark, nije bio oduševljen.

„Deca su čudna", rekao je. „Uvek želimo da budemo normalni. Tako da sam se na početku pomalo stideo što živim u biblioteci". Njegova porodica se preselila iz malog mesta u Merilendu, gde se svi znaju, da bi njegov otac Rejmond počeo da radi kao domar biblioteke. 

Ubrzo je, međutim, Ronald Klark shvatio kakve prednosti ima njegov novi dom. „Pomislio sam - čekaj malo, imam za sebe celu zgradu punu knjiga iz celog sveta. Nakon nekoliko godina moji prijatelji bi me predstavljali govoreći - On živi u biblioteci. Bukvalno je u biblioteci!"

Skriveni stanovi nestaju

Danas je veoma mali broj ovih skrivenih stanova u bibliotekama u Njujorku. Zapušteni su i prazni i polako ih pretravaju u moderne prostore za tehnologiju i programe za učenje jezika pošto bibliotečkim sistemima treba sve više prostora.

Ove godine je stan u kome je Ronald odrastao renoviran kako bi taj prostor mogao biti pretvoren u bibliotečki prostor za pravljenje programa. Ronald i njegova ćerka koja je takođe živela u ovom stanu svoje prve četiri godina života, došli su na ceremoniju otvaranja.

Ronald je tada izjavio da je preseljenje u biblioteku promenilo njegov život. Pre toga nije obraćao pažnju na knjige i niko u porodici nije bio završio ni srednju školu. Nakon preseljenja u biblioteku, počeo je da se bavi knjigama. Svaki put kad bi pročitao nešto novo bio je očaran. Počeo je da kupi naslove novih knjiga koje je nalazio i da čita satima noću.

Magija knjiga

Ronaldova ćerka je rekla da joj nije bilo neobično što je odrastala u biblioteci jer je to bilo sve što je znala - bio je to naš dom. „Kasnije sam shvatila da nemaju svi čak ni kućnu biblioteku, a ja sam se čak i igrala sa knjigama koje su bile svuda oko mene. Bilo je magično" zaključuje Klarkova ćerka.

Danas nakon što je biblioteka renovirana, ogromna ostava u kojoj se Klark igrao i učio da vozi bicikl postao je svetao prostor za odeljenje programiranja za tinejdžere. Stan u kome je ova porodica živela postao je jedan od prostorija za učenje jezika i obuke za rad sa novim tehnologijama.

Ronaldu Klarku se čini, međutim, da je uprkos tome što je unutra drugačije „prostor još uvek isti, prozori su isti, i staro je i novo istovremeno". „Osećam nostalgiju za starim, ali sam iskreno uzbuđen i zbog ovoga što je biblioteka sada postala", zaključuje nekadašnji stanovnik biblioteke.

Pripremila: Valentina Delić