Genetika u službi vinogradarstva

Značajan napredak genetike otvara novu perspektivu. Direktno delovanje na DNK sadnice, lokalizacija gena odgovornih za prirodnu odbranu biljke, predstavljaju pobedu uzgajivača. U tom slučaju oni ne moraju da čekaju dvadeset godina za selekciju nove vrste, već mogu oprobane vrste da učine otpornijim putem genetske modifikacije.

Upravo želja za promenom pokreće grupu stručnjaka u Nacionalnom institutu za poljoprivredna istraživanja (INRA) u Kolmaru, u Francuskoj. Biolog Žan Mason, upravnik ovog Centra, pre nekoliko godina odlučio je da se posveti dobro poznatom virusu među vinogradarima: virusu lepezastog lista.

Iz središta svoje eksperimentalne parcele, Žan Mason nam opisuje ovog neprijatelja vinove loze: „Istražujemo virus lepezastog lista koji je rasprostranjen u vinogradima celog sveta. Olakšavajuća okolnost je činjenica što taj virus dobro poznajemo. Znamo da se u zemlji valjkasti crvi hrane korenjem vinove loze.

Oni buše koren biljke i na taj način ubrizgavaju virus. Virus se zatim širi kroz celu biljku, i za petnaest do trideset godina ubije lozu."

Zato je strategija virusologa da se biljkama u genom ubrizga određena vakcina s delićem virusa kako bi se biljka „naučila" da se brani od pojedinačnog patogenog virusa.
Cilj ovog postupka je da se stvori genetski modifikovana vinova loza koja će umeti da prepozna svog napadača i da se sa tim sama izbori.

U slučaju virusa lepezastog lista napadač je u zemlji. Međutim, otkad se pojavila filoksera, evropske sadnice su nakalemljene na američka stabla, tako da će samo podloga biti genetski modifikovana, dok se nadzemni deo biljke neće dirati. Genetičari rade na nivou ćelija, oni gaje ćelije kao podlogu za kalemljenje. U njih ubrizgavaju deo virusa, ugrađen u DNK podloge. Genetičarima zatim preostaje da sačekaju klijanje ovih ćelija da bi dobili genetički modifikovanu podlogu koja se potom sadi u zemlju.

Međutim, ovaj „mehanizam" može biti osetljiv na uslove sredine. Nije dovoljno dokazati da proces funkcioniše u stakleniku, već su potrebni i „agronomski dokazi": treba dokazati da mehanizam koji jača imunitet funkcioniše i napolju, u poljima.

Predrasude 

A kritična faza u svakom istraživanju genetički modifikovanih organizama je upravo test na otvorenom. Svesni toga, Žan Mason i njegov tim potrudili su se da što bolje pripreme teren. Izabrali su neplodne vinograde i izolovana zemljišta kako bi izbegli rasejavanje.
Ali, nevolja nauke je da se na svom putu ka saznanju ne bori samo sa prirodom, već i protiv društva, tačnije sa društvenim predrasudama, ili, možda, reći će drugi, sa društvenom odgovornošću.

Tako je, u ovom slučaju, „zasad" genetički modifikovane podloge iščupala i uništila grupa ekoloških aktivista pod nazivom „Dobrovoljni kosači". Tada je uništeno pet godina eksperimenta.

Žan Mason tim povodom je rekao: „Bili smo obazrivi. Uzeli smo u obzir i ljudski strah. Preduzeli smo mere predostrožnosti i pratili eksperiment u realnom vremenu. Obraćali smo pažnju i na to da li se odvija razmena gena. Za svaki slučaj uklanjali smo i cvast pre nego što nastane polen. Vinove loze ovde nisu rodile nijedno zrno grožđa.

To je bila odluka lokalnog kontrolnog komiteta. Čak ni van označenog prostora za eksperiment nije procvetala nijedna loza, iako tamo nisu genetički modifikovane vrste. Nismo hteli da ljudi grožđe, vinovu lozu i vino povezuju s eksperimentom s genetički modifikovanim podlogama. Radili smo na nekoliko pojedinačnih primeraka, a ne na celom vinogradu."

Igra žmurke sa ekolozima verovatno će potrajati još izvesno vreme, jer je u pitanju sukob dve vizije. S jedne strane je vizija genetičara, za koje je nauka, po svaku cenu, u službi poboljšanja naših životnih uslova, a sa druge vizija ekologa i velikog dela evropskog društva, ljudi koji smatraju da u eksperimentisanju sa živim organizmima postoje granice koje čovek ne sme da pređe.