Slučaj otrovnog donjeg veša

Nedavno je jedna Kineskinja, gospođa Cang dala sasvim novu notu staromodnom načinu trovanja. Odlučila je da donji veš svog muža natopi parakvatom, herbicidom u spreju. Jednom kada se veš osušio, otrov je ostao u materijalu; taj veš mu je pripremila da obuče za venčanje njihove kćerke. Suvišno je reći da je bračni par nekoliko dana ranije imao žestoku svađu.

Otrovi imaju dugu i zanimljivu istoriju. Neke priče o otrovnoj odeći  više su mitovi nego istina. Čuvena je starogrčka legenda po kojoj je Herkul, vrativši se iz borbe sa gigantima, odlučio da izmiri svoj poslednji račun.

„Krenuo je na Ehaliju, osvojio i ubio kralja Eurita zbog davne uvrede koju mu je naneo. Među zarobljenicima spazio je rusokosu Jolu, koju mu Eurit nekada nije hteo da da za ženu. U njemu je opet buknula nekadašnja ljubav. Čim je za to doznala Dejanira, setila se čudotvorne krvi kentaura Nesa, natopila je njome Herkulov ogrtač i poslala ga po Lihi u Ehaliju. Ali, Hidrin otrov s Herkulove strele, koji je prethodno otrovao Nesovu krv, prodro je u Herkulovo telo i izazvao strahovit bol. Herkul je taj bol hrabro podnosio, a kad je od svog sina Hile saznao za njegov uzrok, shvatio je da mu je došao kraj."

Postoji još uverljivih priča o otrovima iz savremenog doba ‒ kada je nađen na rukavicama, čizmama, košulji kralja Španije ili uzdama na sedlu kraljice Elizabete, sve sa namerom da usmrti osobu kontaktom preko kože. Dodavanje otrova u odeću zaista je podmukao način ubistva. Otrovna odeća može da stigne anonimnim paketom ili može da se ubaci u ostali veš za pranje i dok trovač ima siguran alibi, žrtva nosi fatalnu odeću. Ali ove priče ne pružaju mnogo naučnih dokaza i trovanje putem kože nije jednostavan metod.

Koža ima veoma efikasne odbrambene mehanizme koji je čuvaju od potencijalno škodljivih supstanci; veoma dobro štiti telo od mehaničkih povreda i patogenih organizama i kada nije oštećena ‒ gotovo da je nepropustljiva.

Pod ovakvom zaštitom većina supstanci ne može da se apsorbuje kroz kožu, ali postoji nekoliko toksičnih izuzetaka koji mogu da se rastvore i u vodi i u ulju.

Jedan primer je jedić (aconitum) u baštama, biljka veoma cenjena zbog lepe plave boje cvetova. Postoji više boja jedića, ali baš taj sa plavim cvetovima je najotrovniji. Evropljani su u davna vremena koristili koren za mazanje vrhova strela i tako opijali životinje. Trovanje jedićem je često bilo povezano sa magijom. Važio je za jedan od glavnih sastojaka veštičjih melema, a ubrajan je i u biljke od ljubavnih čini. Usled poteškoća u određivanju neškodljivih doza, primena često nije rezultirala uvećanjem ljubavne sposobnosti, već ludilom i smrću. Veoma mala količina jedića može da bude fatalna za čoveka.

Druga mogućnost trovanja putem odeće u vezi je sa upotrebom nekog od dobro poznatih otrova, na primer arsenika. Najpoznatiji otrov koristili su imperatori starog veka, kraljevi, političari ili ljubomorni ljubavnici, stavljajući ga u jelo ili piće svojih protivnika. Krhki element čelično sive boje, arsenik u svom prirodnom obliku nije otrovan. Ali njegovi derivati, poznati kao arsetati, duže od dve hiljade godina važe kao sinonim za otrov i brzu smrt. Jedan od njegovih sastojaka, beličasti arsenik-oksid izuzetno je otrovan i vekovima je korišćen kao otrov čije je prisustvo u ljudskom organizmu teško ustanoviti. Zajedno sa cijanidom i strihninom, beli arsenik prati užasna reputacija „praška naslednika" jer su ga mnogi bogati naslednici koristili da uklone rođake kako bi se domogli još većeg bogatstva. Međutim, ni on jednostavno ne prodre kroz kožu, već treba da mu se doda neki živopisni agent, španska mušica, na primer, kako bi dospeo u krvotok.

Koliko god izazovno zvučala ideja trovanja odećom, to ipak nije jednostavno.

Parakvat, herbicid za suzbijanje korova, popularan je među trovačima, može lako da se nabavi, jeftin je i vrlo efikasan, ali dosad nije upotrebljavan kao „kontakt otrov". Iako je jedinjenje sintetizovano 1882. godine, nije bilo dostupno do polovine 20. veka, kada je otkriven herbicid. Parakvat ubija biljke tako što utiče na proces foto-sinteze. Kod ljudi simptomi trovanja su povraćanje, crvenilo, teškoće pri disanju, oštećenje bubrega i jetre, i smrt usled otkazivanja rada organa. Potrebna je veoma mala količina parakata da se ubije odrastao čovek. Iako je herbicid u spreju manje toksičan jer je parakvat u rastvoru, radnici koji ga upotrebljavaju obavezno nose potpunu zaštitu. Realna opasnost od tog jedinjenja dovela je do toga da je parakvat potpuno zabranjen u Evropi i ograničen sa upotrebom u SAD. Ipak, u mnogim zemljama u svetu i dalje se normalno koristi pa su i trovanja učestala. Prema izveštaju SZO iz 2000. godine, procenjeno je oko dva miliona slučajeva trovanja parakvatom godišnje, od kojih je 10% sa fatalnim ishodom, dok je 91% žrtava bio namerno otrovan.

Parakvat koji je sprejom nanet gospodinu Cangu na donji veš bio je u rastvoru, ali kada se osušio ponovo se koncentrovao. Parakvat ne može jednostavno da prodre kroz zdravu kožu, već izaziva iritacije, crvenilo i tako napada telo. Kada je primetio da mu genitalije prosto „trule", gospodin Cang je hitno prebačen u bolnicu. Imao je i poteškoća sa disanjem. Nakon tri nedelje bolničkog lečenja, na sreću, oporavio se. Da li je gospodin Cang podneo krivičnu prijavu protiv supruge, nije poznato.