Kako su nestali hobiti

Oficijalno nazvani homofloresijensis (Homo floresiensis) fosilizovani ostaci patuljaste vrste hominina nađeni su u pećini Lijang Bua 2003. godine. Bili su visoki oko metar, teški oko 35 kilograma i imali su velika stopala. Istraživači su im dali nadimak „hobiti" po malim herojima iz Tolkinovih romana.

U stvarnom životu hobiti su pravili kameno oruđe i borili se da prežive napade komodskih zmajeva.

Prema prvobitnim analizama, starost skeletnih ostataka hobita procenjena je na nekih 12 000 godina, što bi značilo da su nadživeli neandertalce i ukrstili puteve sa modernim ljudima. Međutim, dodatno istraživanje lokaliteta na kome su fosili nađeni dalo je zaokret ovoj priči. Najnoviji dokazi nagoveštavaju da su hobiti nestali sa ostrva Flores mnogo ranije nego što se to mislilo, što isključuje mogućnost bliskog susreta sa modernim ljudima.

Kako bi odredili starost kostiju i oruđa iz pećine, istraživači su se najpre rukovodili  hemijskim analizama uzoraka zemlje prikupljenih u okolini nađenih fosila te vrste. U najnovijem radu tim naučnika je proširio iskopavanje na ostale delove pećine Lijang Bua i otkrio da slojevi sedimenata nisu ravnomerno nataloženi i da njihova starost varira čak i na sličnim dubinama.

U analizi objavljenoj u časopisu Nejčer, tvrde da su skeletni ostaci vrste Homo floresiensis najverovatnije stari između 100 000 i 60 000 godina, a da njihova kamena oruđa datiraju čak od 190 000 do 50 000 godina. Ti podaci govore da naši evolucioni preci nisu živeli dugo nakon što su moderni ljudi nastanili istu oblast, pre nekih 50 000 godina.

„U vreme našeg prvog otkrića nismo prikupili dovoljno uzoraka sedimenata sa lokaliteta, što je dovelo do greške u tumačenju starosnog razdoblja", kaže Metju Točeri, autor studije sa Univerziteta Lejkhed u Ontariju.

Starost je samo jedna u nizu nepoznanica sa kojima su se istraživači susreli proučavajući hobite. Od prvog otkrića 2003. godine još najmanje šest hobita  nađeno je u pećini, a naučnicima su se nametnula pitanja: kako su stigli u Indoneziju, zašto su patuljastog izgleda i da li uopšte pripadaju ljudskoj vrsti. „Svako novo otkriće činilo je ovu misteriju većom", rekao je Ijan Tatersal, paleoantropolog iz Prirodnjačkog muzeja Amerike koji nije učestvovao u studiji.

Neki eksperti su tvrdili da izgled hobita, posebno njihova mala glava (veličine jedne trećine glave odraslog čoveka), ukazuje na to da fosili pripadaju ljudima malog rasta, ili ljudima sa Daunovim sindromom, ili čak sa mikrocefalijom. Iako mnoge od tih terorija i dalje kruže, analize koje je sproveo Točeri otkrile su da kosti zgloba te vrste imaju veoma malo dodirnih tačaka sa modernim ljudima, da pre liče na rane hominine ili šimpanze, pružajući tako snažne dokaze da je reč o posebnoj vrsti.

Teorija koja preovlađuje je da je Homo floresiensis ili potomak hominina došao u Indoneziju u obliku hobita, ili da je nastao od homoerektusa koji se razvio u patuljastu vrstu. To je evolucioni proces u kome vrsta postaje niža rastom kao bi smanjila potrebu za hranom jer nastanjuje prostor organičen resursima. Dalja iskopavanja na lokalitetu Lijang Bua dodatno su upotpunila teoriju, nađeno je mnoštvo ostataka Stegodon florensis insularis, patuljaste životinje nalik slonu.

Najnoviji rezultati istraživača stavili su pod sumnju ideju da su moderni ljudi i hobiti živeli rame uz rame nekih 40 000 godina. Takođe, nagovestili jednu zanimljivu mogućnost: da je dolazak modernih ljudi u vezi sa nestankom hobita sa tih prostora. „Unazad 100 000 godina izumiranja su pratila moderne ljude gde god bi se našli, ali to svakako ne mora da znači da su oni bili ključni faktor ovih događaja", kaže Točeri.

Bilo da su moderni ljudi odgovorni za nestanak hobita ili ne, novi dokazi su „važan podsetnik na to koliko je od diverziteta, morfologije i genetike ljudska vrsta izgubila u zadnjih nekoliko stotina hiljada godina. Ipak smo mi jedini preživeli", zaključuje Točeri.