Zrak iz tamne sobe (2. deo)

Rodio se u Oranienbaumu kod Petrograda 17. juna 1882, na dan Svetog Igora. Sreo je svog učitelja, Nikolaja Rimskog-Korsakova u Hajdelbergu. Dok je veliki vođa ruske muzičke škole bio u životu, Stravinski je pisao u stilu bliskom nemačkom duhu. Kada je Rimski umro, on otpočinje svoju veliku nacionalnu epohu, ali ne u Rusiji već u Parizu.

Saradnja sa baletskim majstorom Djagiljevim donela je modernoj istoriji muzike jedno za drugim tri kapitalna dela: „Žar-pticu" (1910), „Petrušku" (1911) i „Posvećenje proleća" (1913). Neviđeni lom u znak protesta protiv nečuvene muzike tog poslednjeg baleta bio je odlučujući događaj za definitivno ustoličenje Igora Stravinskog kao najvećeg muzičara modernog doba. Doduše, verovatno ne bi trebalo insistirati na terminu „muzičar". Iz njegovog orkestra sukljao je plamen kao i iz njegovog duha, kao i iz jednog od njegovih prvih dela, simfonijske poeme „Vatromet": kompozicije mladog Stravinskog bile su neka mešavina muzike i pirotehnike.

Svaki pametan čovek ostao bi tu gde se zatekao, ili još bolje, tamo gde ga je zatekla slava. On napušta ruski folklor zajedno sa bukom i strašću i prelazi u tihu, odmerenu luku klasicizma („Oedipus Rex", „Apollon Musagetes", „Persephone"), popušta privlačnosti džeza („Ragtime", „Ebony Concerto"), traži religioznu inspiraciju („Simfonija psalama"), putuje, diriguje. Najzad usvaja metode dodekafonije da se tim potezom udruži sa najmlađom generacijom kompozitora, ili, drugim rečima, da se nađe tačno s druge strane reke kojom je u početku krenuo. Život bez borbe za njega nije bio život. Zaborav je sinonim nestanka.

Proveo je poslednje godine svog života u Holivudu. Možda pitanje klime. Možda opet pokušaj da se zatru tragovi; u gradu filma zbilja se ne zna ko jeste, ko nije, šta je stvarno, šta prividno. Spiskovi se menjaju, prozivka može da mimoiđe.

Kad nije više imao snage da komponuje, ili u tome nije više nalazio naročitog smisla, seo je naspram mladog prijatelja Roberta Krafta, dirigenta, i pričao mu o svemu i svačemu. Nije voleo da radi na sitno: tri kompletne knjige rezultat su tog intimnog dijaloga.

"Mogu da spavam noću samo kad zrak svetlosti prodire u moju sobu iz neke susedne prostorije. Ne znam poreklo ove svoje potrebe, ali ona potiče iz najranijeg detinjstva..."

To nam je, između ostalog, poverio Igor Stravinski na pragu jedne sasvim naročite sobe, one u koju svetlost nikad ne ulazi. Ali mi ne možemo zaboraviti onaj zrak kojim je veliki kompozitor osvetlio celo naše stoleće.