Zrak iz tamne sobe

Predamnom je jedna od mnogih knjiga posvećenih Igoru Stravinskom. Njen autor, belgijski muzikolog Pol Koler, analizira delo velikog kompozitora i završava svoj pedantni rad sledećim rečima:

„Već dvadeset pet godina njegov genije vodi muziku kroz opasne tesnace koje je trebalo proći da bi se napustio devetnaesti vek... Izvesni znaci nagoveštavaju nam da nas mladi već upućuju prema novim horizontima. Pođimo za njima, bez osvrtanja unatrag..."

Prostodušni Belgijanac! Napisao je tom malom, otpornom, neuništivom Rusu neku vrstu nekrologa. A bilo je to tek 1930, da, dvadeset pet godina prošlo je do tog trenutka. Ali ostalo je još čitavih četrdeset.

Kakvi „novi horizonti"? zar je neko mogao pomisliti da će se šetati po njima bez prisustva Igora Stravinskog? Sredinom šeste decenije ovog veka, grupa mladih pariskih muzičara na čelu sa Pjerom Bulezom, dizala je još jednu novu, bučnu, drsku revoluciju. Njegov glavni borbeni cilj sastojao se u uništenju autoriteta starog majstora. Bilo je to u stvari još jedno duboko odavanje počasti i Stravinski je morao biti savršeno srećan u tim časovima.

Morao se setiti da je njegova umetnička egzistencija celog svog toka podupirana protestima i atentatima. Kada je, skoro četrdeset godina ranije, Marineti na čelu svojih futurista dizao jednu sličnu pobunu, ime Stravinskog pojavilo se u zaglavlju likvidacione liste. Opet davno pre toga, 1913, na pariskoj premijeri „Posvećenja proleća", bilo je možda gore no ikad. Ni sam Nižinski, tada u punoj snazi, nije ostao načisto ni sa sobom, ni sa svojom ulogom, ni sa muzikom. „Brojaću do četrdeset - rekao je Djagiljevu - u ovoj numeri." Baksuz! Brojao je na ruskom, glomazne četvorosložne reči: sedamnadsat, vosemnadsat, devetnadsat - dok se ritam muzike sve više udaljavao od njegovih koraka. Metež. Psovke..."Ćutite vi drolje iz 16. kvarta!", vikao je čuveni kompozitor Floran Šmit na najotmenije dame Pariza koje su zviždale. „Ćutite vi odrpanci iz latinskog kvarta!", vikale su pola veka kasnije kćeri tih dama na mlade avangardiste. Ne čineći ništa, bez ličnog angažovanja, ne izjašnjavajući se, Stravinski se nalazio čas na desnici, čas na levici, u ulozi nekakve trijumfalne kapije pred čijim se podnožjem odigravaju ceremonije promovisanja novih, pobedonosnih ideja. Časna, skoro neverovatno uzvišena uloga: postati norma, standard, merilo potvrđivanja, čak - i pre svega - u otporu.

No kao ljudska ličnost Stravinski je bio beskrajno daleko od svake sličnosti sa spomenicima i drugim standardima. Voleo je stvari koje, ne znam zašto, ljudi nazivaju običnim: žene, piće, počasti, novac. Zar bi bez toga njegova umetnost bila tako sveža, tako organski vitalna? Pišući o svom prijatelju, poeta Ramiz skreće nam pažnju na kompozitorovu ljubav za sve što je zemaljsko: on voli hleb kad je dobar i vino kad je dobro... Obožava decu, životinje, biljke, cveće, prirodu, šetnje. Ruža koja se otvara, kap rose što blista na suncu, lupa krila kanarinaca u kavezu mogu da obuzmu njegovu pažnju isto toliko koliko i neka filozofska, teološka ili estetička polemika.

Ljude drži za život privrženost životu. Ko voli zemaljske stvari neće ih brzo ni napustiti. I, ako je tačna vest da je Stravinski likvidirao jednu formu svoje egzistencije pre četiri dana, odnekud nam se spontano javlja pitanje kako se ovaj žilavi čovek snašao da to ne bude poslednji put.

Jer on kao da je sve činio da zatre tragove kako ga smrt ne bi pronašla, kako ne bi imala nikakvu preciznu metu. Smrt ga ne bi mogla pozvati ni po nacionalnosti, ni po estetskom ubeđenju, ni po istorijskom registru. Stravinski je uskladio svoje zemaljsko traganje sa ritmom dvadesetog veka. On je izmislio seobu duše za života.

„Postoje kompozitori - kaže Boris de Šlezer - koji celog svog života imaju u vidu da naprave jedno jedino delo... ništa od toga kod Stravinskog: on je uvek sebi postavljao tačan cilj, konkretnu stvar, i to je izvršavao sredstvima posebno odabranim za tu svrhu." Razume, se, Stravinski se brzo pomirio sa Bulezovim avangardistima polazeći od jednostavnog rešenja: oni ne prihvataju mene - prihvatiću ja njih. Počeo je da piše serijalnu muziku i postao za kratko vreme i njihov heroj. Znao je sasvim dobro da je istorija mnogima iskliznula iz ruku. On joj to nije dozvolio; čvrsto ju je držao za skute.

Ima, naime, trenutaka kada izgleda da su sve karte odigrane. Pred kraj 19. veka Zapad je pokušao da se uzdigne u tako uzbudljivoj, tako veličanstvenoj, tako nestvarnoj muzici Riharda Vagnera. Probušivši ovaj sa mukom naduvani balon, Klod Debisi je u zamenu ponudio isto tako privlačna, razlivena osećanja jednog sanjara, zajedno sa teorijom i tehnikom koja je obećavala lagano izdisanje.

I onda kada su svi hodali na prstima, da ne uznemire bolesnika, mladi Stravinski, žestoki, odlučni i prkosni Petrograđanin, pojavio se iznenada među sanjarima, mudracima i obeshrabrenima. Nije ni ušao na vrata. Upao je kroz prozor, lomeći stakla, ruku pod ruku sa „Ruskim baletom". Bilo mu je tačno trideset godina kada je generacijama koje su dolazile pokazao da ni najelementarnije veštine komponovanja, u ritmu, ili u orkestraciji, još nisu iscrpene.

Nastaviće se...