Da li je dirigent Herbert Fon Karajan još na dirigentskom tronu?

Odabrao je dirigovanje. Možda zato što mu je, dok je još bio mali, otac kupio čitav jedan orkestar da se s njim igra. Možda zato što mu dirigovanje pruža najbolju priliku da zadovolji svoju neodoljivu potrebu za potčinjavanjem okoline. Imao je pri tom u vidu orkestar, a dobio je više: potčinio je sebi i publiku, svaku sa kojom je došao u kontakt. Dok je bio direktor Bečke opere, socijalistički poslanici u parlamentu optužili su ga da vodi Operu kao apsolutističku monarhiju. Ali on ne može drukčije; i misli da ima pravo.

Kada je o tom reč, moglo bi se pretpostaviti da Karajanovu volju predvodi želja za trijumfom u trenutku okončanja javne egzibicije. I ne, i da.

Ne - jer njegova ozbiljnost za pultom otkriva jedno izvanredno umetničko poštenje koje muzički akt uzdiže do ceremonije odavanja počasti umetnosti u celini. Nema parade, nema ničeg izlišnog, nema ustupka teatralnosti ni u gestu, ni u programu, ni u interpretaciji.

Da - jer se mora pretpostaviti da želja za definitivnim trijumfom stvarno postoji. Gde je naći, sa kime je podeliti? Očigledno samo sa najdostojnijim. Dakle sa samim sobom. Za autentičnu ličnost stepen sopstvene satisfakcije neuporedivo je važniji od spoljašnjeg uspeha. U tome nema ničeg neobičnog. Govoreći o skromnom ponašanja genija, Šopenhauer je odavno primetio da samo naivni misle kako izuzetan čovek može ne biti svestan sopstvene vrednosti. Ali, razume se, može se prikazati kako mu do toga nije stalo.

Tako smo došli i do najznačajnijeg motiva u samoj suštini Karajanovog upravljanja orkestrom: do očigledne dominacije centripetalnih psiholoških struja, što je svakako paradoksalno ako se ima u vidu da je dirigovanje uvek do sada shvatano kao emisija jedne centralizovane energije u više spoljnih pravaca.

No u tome i jeste stvar. Pitanje je da li Karajan uopšte „diriguje" u klasičnom smislu te reči. Pre bi se moglo reći da on simulira tu veštinu i da to čini prilično rđavo, kao filmski glumac u ulozi koja mu ne odgovara. Njegova manipulacija telom i rukama nije samo sumnjive estetske vrednosti, već je i često tehnički nekorektna. Jedna mala anketa kojui sam sproveo među beogradskim orkestarskim muzičarima pokazala je da oni bez pripreme ne bi mogli svirati sa Karajanom, jer ne bi razumeli njegove pokrete.

Šta dakle radi? Rekao bih da u stvari sluša. Pažljivo, krajnje koncentrisano, sluša ono što je pre toga pripremio otvorenih očiju, a potom i njegovi pokreti kao da su samo spontana reakcija na doživljavanje muzike. Ali, razume se, ti pokreti, praćeni neodoljivim fluidom Karajanove lične emocije, umnožavaju se vizuelnom reverberacijom i stvaraju atmosferu potpune identifikacije interpretatora i instrumenta - orkestra, tako da je nemogućno odrediti šta ih razdvaja, i u kom trenutku. Ali za takvu umetničku crnu magiju potrebno je imati orkestar kao što je Berlinska filharmonija, koja je još 1955, nešto posle Furtvenglerove smrti, izabrala Herberta fon Karajana za svog „doživotnog muzičkog šefa". Ne znam o čijem se životu radi - dirigenta ili orkestra.

Na svom prvom gostovanju u Beogradu, Karajan je izveo dosta konvencionalni program nemačke muzike: Mocart, Betoven, Vagner, Brams. Svako od ovih dela izazvalo je utiske koje smo opisali i svako je doprinelo ponekoj reči u ovom tekstu. Najneobičnije je zvučala Mocartova Simfonija A-dur (K.S. 201), izvedena kao mek lirski izliv nekog sasvim nepoznatog raspoloženja kompozitorove ličnosti. I avangardna muzika iz godine 1808, Betovenova Pastoralna simfonija, doživela je neku vrstu metamorfoze, po svoj prilici sasvim opravdano: ličila je na muziku za film koji još nije snimljen - a stim i na veći deo savremene muzičke produkcije. Zato mi se možda nije ni dopala.

Ako, na kraju, ovaj zapis izgleda kao da je njegovom autoru sve potpuno jasno, onda to nije, bar u jednom pogledu. Karajan, naime, priznaje svoje srpsko poreklo po majčinoj liniji, mada ne precizira da li to smatra za svoju prednost ili za nedostatak.

Ni posle najintenzivnijeg razmišljanja nisam mogao pronaći dobru vezu između glavnih karakternih, psiholoških i fizičkih osobina Karajanove ličnosti sa bar jednim brojem njegovih poluzemljaka, osim toga što se nalaze na radu u Nemačkoj. No ipak je dobro ako to ostane jedini neuspeh pokušaja prilaska velikoj umetničkoj figuri.

Zamišljam kako Karajanov dvosed iščezava u slučajno vedrom nebu iznad beogradskog aerodroma. Uviđam da su mi bliži bili kosmonauti."