Boje koje su inspirisale poeziju

Počeo je da vodi iscrpne i inspirativne razgovore sa svojom prijateljicom gospođicom Fon Kletenberg, koja ga je bolje upoznala sa teorijskim razmatranjima o bojama. Gete nije bio zadovoljan postojećim teorijama, odnosno jedinom sistematičnom teorijom boja koju je stotinak godina ranije postavio Isak Njutn. Pionirsko delo o prirodi svetlosti i boja „Optika" Njutn je objavio 1704. godine. Kroz eksperimente sa prizmom, Njutn je zaključio da boja nije svojstvo predmeta, već same svetlosti. Smatrao je da se svetlost sastoji od čestica.
S druge strane, postojalo je još jedno objašnjenje, prema kojem je svetlost talas. Gete se nije složio ni sa jednom ni sa drugom teorijom.

Upravo zbog čvrste suprotstavljenosti Njutnovoj teoriji, tadašnja naučna javnost nije obraćala pažnju na Geteov naučni rad „Učenje o bojama". Tek je u 20. veku njegova teorija uzeta u ozbiljno razmatranje. Stav da se svetlost ne sastoji ni od čestica ni od talasa u potpunosti se poklopila sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjima.

Uzeto u celini, Njutnovi zaključci se jesu pokazali relevantnijim od Geteovih, međutim, možda baš zbog svog nenaučnog pristupa, pesnik je utro put novom načinu posmatranja boja. Dok je Njutn težio ka objektivnom objašnjenju boja, Gete je odgovor na njihovu tajnu tražio u oku posmatrača.

Najpopularniji i verovatno najuticajniji deo Geteovog razmatranja o bojama odnosi se na dejstvo koje one imaju na čoveka. Dejstvo pojedinih boja je proučavano još u drevnim civilizacijama, kada su se boje koristile u medicini. Hromoterapija, terapija bojama, bila je prisutna u medicini starih Egipćana, Kineza, a i danas predstavlja jednu od osnova indijske ajurvedske medicine. Međutim, Gete je govorio o psihološkom i duhovnom dejstvu boja.

Gete je bio prvi koji je napravio podelu na tople i hladne boje. Smatrao je da svetle hladne boje poput svetloplave i lila stvaraju utisak širine, a u čoveku bude mir i stabilnost, dok tople boje poput žute i narandžaste izazivaju vedrinu i čine da se osećamo toplije. Purpurnu je smatrao gradacijom svih boja, a zelenu boju u kojoj dolazi do ravnoteže svetlosti i tame. Takođe, razmatrao je kombinacije boja. Odbacivao je kombinacije sličnih boja, smatrajući ih dosadnim za oko.

„Učenje o bojama" sigurno nije Geteovo najznačajnije delo, ali je dokaz da istinski svestrani duh ne poznaje granice između nauke i umetnosti, stvaralaštva i života, radoznalosti i inspiracije.

Priredila: Višnja Pečenčić