Porodica nadarenih: Rihard Vagner, 2. deo

Čak i pre nego što je „Tanhojzer" postavljen u Drezdenu, umetnik je radio na operi „Loengrin". Ipak, 1848. godine njegove otvorene simpatije prema revolucionarnim idejama koje su se širile Evropom dovele su ga u nezgodan položaj.

Zbog toga je imao toliko problema da iako je opera „Loengrin" bila završena, nije sačekao da bude postavljena na scenu. Budući da je govorio i protiv saksonske monarhije, morao je da pobegne u Švajcarsku i tamo zatraži politički azil.

Drezden se 1849. godine našao u plamenu revolucije. Vagner se zalagao za to da država ne treba da kontroliše muziku i pozorište, pa čak i za to da bi republikanska vlada bila najbolja za napredak Saksonije. Budući da nije bio u stanju da bude taktičan i diplomata u politici, to je platio egzilom.

U Vajmaru je otišao kod Lista. Ali njegov tad veliki prijatelj, inače uvek spreman da pomogne u bilo čemu što ima veze s muzikom, nije želeo da ima posla s političkim izbeglicama, pa su Vagner i Mina i, naravno, njihov pas, bez kog Vagner nije mogao da živi, ubrzo otišli za Švajcarsku, koja im je bila dugogodišnje utočište.

Živeli su u Cirihu, bogatom i za život udobnom gradu, u kojem je stanovništvo govorilo nemački jezik i gde su političari bili republikanci. Vagner je bio nepobediv i smatrali su ga vodećim kompozitorom nemačke opere.

Oto Vezendonk je bio bogati trgovac svilom iz Ciriha. Njegova mlada žena Matilda bila je očarana Vagnerom i njegovom muzikom. Dok su ona i njen suprug živeli u predivnoj vili koja gleda na Ciriško jezero, Vagnera su smestili u kuću pored nje. Za Vagnera je to bilo izvanredno jer je uvek imao novčanih problema, kao i potrebu da mu se neko divi.

Matilda i Vagner su ubrzo svakodnevno bili u kontaktu i posle nekog vremena, uprkos tome što su oboje bili u braku, postali su ljubavnici. Ta ljubavna veza je toliko uticala na njega da se udaljio i od komponovanja operskog ciklusa „Prsten Nibelunga", na kom je tada radio. Pod uticajem strasti koju je osećao prema Matildi, napisao je operu „Tristan i Izolda", svakako jednu od najčudesnijih refleksija o svevremenoj ljubavi. Naravno, Vagnerova žena Mina nije bila oduševljena time, kao ni Oto Vezendonk. Sve se završilo tako što se Mina razbolela i ostatak života provela lečeći se.

Matilda ipak nije mogla da napusti muža i dete, bez obzira na to koliko je bila romantična njena veza s Vagnerom. Zato je Vagner napustio Cirih i prešao u Pariz. Iznenađuje to da je Vezendonk od njega kupio prava na prva dva dela „Prstena Nibelunga", „Rajnsko zlato" i „Valkiru", pa je kompozitor neko vreme imao dovoljno novca.

Parisku operu Vagner nije mogao tako lako da osvoji. Članovi kluba „Džokej", koji su zakupili većinu najboljih mesta u Operi kako bi gledali lepe devojke u baletskim haljinicama želeli su „Tanhojzera", operu s baletom u drugom činu i kada ga nisu dobili, sabotirali su celo izvođenje neprestanom bukom i zviždanjem.

Posle borbe s neupućenim, ali autokratskim drezdenskim vlastima i sa situacijom koja je uništila njegovu umetnost, što se nije moglo tolerisati, ne čudi što je Vagner na kraju zaključio da je jedini način za pristojnu postavku dela da ima sopstveno pozorište. U tom slučaju bi isključivo on sam odlučivao o svemu. U Parizu se opet sastao s Listom i tu je upoznao njegovo troje dece. Kozima je u to vreme još bila adolescentkinja. Pariz možda nije prihvatio njegove opere, ali on je pronašao utehu.

Posle tri godine putovanja, dirigovanja i nadgledanja postavki svojih dela po Evropi, Vagnerovo sledeće mesto za predah bilo je u Minhenu. Njegov dolazak ovamo otprilike se podudara sa stupanjem na tron osamnaestogodišnjeg kralja Ludviga Bavarskog. On je već bio poznat po svom ekstravagantnom stilu, naročito kada se radilo o gradnji zamkova, a bilo je opštepoznato i to da je homoseksualac. Otvoreno pokazavši svoju opčinjenost Vagnerom, ponudio mu je finansijsku pomoć i zaštitu. Bez obzira na sve, Vagner takvu ponudu nije mogao da odbije.

Ludvig je kompozitora smestio u raskošnu kuću u Minhenu, Vagner je provodio sate i sate s mladim kraljem u međusobnom divljenju, pa je počelo da se spekuliše o pravoj prirodi njihovog odnosa.

Vagner je sve to laskanje shvatio kao nešto što se podrazumeva i svoju vezu s Ludvigom u ovom dvorcu video je kao ostvarenje glavnog cilja - dobijanja zgrade za pozorište u kom će njegove muzičke drame biti prvi put valjano predstavljene.

Istovremeno, ljubavnik idealista, Vagner, preoteo je ženu jevrejskom dirigentu i, na kraju, Vagner, propagator herojske časti, besramno koristi opčinjenog mladog kralja kako bi se domogao bavarskog novca i sagradio opersku kuću za postavljanje sopstvenih dela u još većoj slavi. Bio je to scenario dostojan najveće opere.

U međuvremenu, „Tristan i Izolda" su premijerno prikazani u Minhenskom pozorištu. Opera govori o dvojici prijatelja koji su zaljubljeni u istu ženu. U pozadini toga su se mogle nazreti i pesimističke ideje filozofa Šopenhauera, za koje je Vagner u to vreme bio veoma zainteresovan. Ideal i stvarnost su za njega bili toliko različiti da je patnju naprosto smatrao čovekovom sudbinom. Možda je upravo to rekao Hansu fon Bilovu kad je video kako mu se brak raspao. U svakom slučaju, publika je bila sumnjičava u vezi sa „Tristanom i Izoldom" jer nije videla razliku u Šopenhauerovim i Vagnerovim razmišljanjima. Muzika, možda uprkos autorovim idejama, dovoljno govori sama za sebe.

Uprkos uspehu „Tristana i Izolde", koje je kralj Ludvig smatrao najboljim Vagnerovim delom, ministri i policija su se konačno umorili od Vagnerovih ispada, pa su bili prinuđeni da ga proteraju iz Bavarske. Tada se ponovo smestio u Švajcarskoj, u vili „Tribšen" na Lucernskom jezeru. Odani kralj Ludvig mu je plaćao stanarinu. Mina je umrla i Kozima je došla da mu se pridruži, zajedno sa svoje tri kćeri, od kojih su dve bile Fon Bilovove.

Cela ta afera polako se pretvarala u komičnu operu kada se mladi kralj pojavio na pragu „Tribšena" i svom ljubljenom Vagneru izjavio da želi da se odrekne trona i zauvek sa njim da živi u toj vili. Kozima i njene ćerke su mu bile odbojne, pa je čak i Vagner imao poteškoće da kralju objasni kako mu Kozima ne znači ništa i da je on i dalje centar vasione.

Naravno, da Ludvig nije bio kralj, ne bi bio od koristi za Vagnerove zamisli. Ludvig se posramljen povukao, a možda je i u Tribšenu bilo nekoliko neprospavanih noći. Pitanje je bilo šta će Ludvig da uradi sad kad ima jasan uvid u Vagnerov pravi, egoističan i proračunat karakter. I pored svega toga, Ludvig je uvek ostao odan Vagneru kao kompozitoru.

„Majstori pevači" su postavljeni na scenu juna 1868. godine i njihov izuzetan šarm imao je velikog uticaja na publiku koja je bila spremna za ispoljavanje nemačkog nacionalizma. Za samo nekoliko godina Nemačka je prvi put postala jedna nacija, pa je velika arija Hansa Zaksa kojom se veličaju nemačke vrline i vrednuju više od bilo čijih drugih, došla u pravi čas.

Zaksovom muzikom se šezdesetak godina kasnije oduševljavao i Hitler. Ostale Vagnerove velike teorije o tome kako su Jevreji bili pogubni za nemačku kulturu takođe su bile odobravane. Vagnerov monstruozan i krajnje sebičan ego mogao je da bude osnov za rasprave o tome da li treba zanemariti njegovu biografiju i posvetiti mu se samo kao umetniku. Ali te dve stvari je teško razdvojiti. Bez njegove ogromne vere u samog sebe on ne bi mogao da postigne ono što je postigao.

Vagner se zainteresovao i za filozofa Ničea. Kada se 1868. godine Niče upoznao s Vagnerom, bio je njime očaran, a Vagner i Kozima su pokušali da iskoriste njegovu akademsku reputaciju kako bi poboljšali sopstvenu. To nije uspelo i zapravo je Ničeova reputacija bila ugrožena zbog prijateljstva s Vagnerovima.

Odvajanje kompozitora od samih kompozicija počelo je još tokom njegovog života. „Rajnsko zlato" je prikazano u Minhenu u odsustvu autora, a i „Valkira" je pripremana bez njegovog uticaja. Ali Bramsova, Joahimova, Listova i Sen-Sansova publika  prihvatila je Vagnerov talenat i pozdravljala ga je. Vagner je ostao u „Tribšenu".

Bajrojt je izuzetno privlačan grad i u njemu je već postojalo dobro pozorište, ali njegova barokna dekoracija i ograničene scenske mogućnosti bili su suviše sputavajući za Vagnerove ideje. Zato je on planirao da izgradi novo pozorište. Mesto izabrano za njega bilo je van centra, na uzvišici s koje se gledalo na grad.

Vagner je postavio specijalne zahteve pred arhitekte i podignuta je privremena zgrada. To privremeno zdanje i danas postoji. Zidovi auditorijuma obloženi su drvetom, a sedišta su od drveta i trske i ne apsorbuju zvuk. Orkestar je potpuno sakriven od pogleda, pa se zvuk sabira na jednom mestu kao u nekoj vrsti pojačala. Prostrana scena s pokretnim podovima i mašinerijom bila je prilično revolucionarna tvorevina za to doba, a i danas se smatra najvišim stepenom inovacije.

Premijeri „Prstena Nibelunga" 1876. godine u novom pozorištu prisustvovao je i Čajkovski. Festival nije bio uspešan, pa je Vagner morao da krene na turneju kao dirigent kako bi nadoknadio gubitke. Veliki deo pomoći mu je, kao i uvek, stigao od vernog Ludviga.

Vagner je morao da napiše još jednu operu pod imenom „Parsifala" a imao je i još jednu ljubavnu aferu, ovog puta sa Juditom Gotje Mendes, ćerkom pesnika Teofila Gotjea. Majka joj je bila Jevrejka, ali izgleda da je Vagner u tom slučaju progledao kroz prste. Kozima je zanemarila određene događaje i tu vezu je trpela bez nekih zamerki, iako je u svojim dnevnicima otkrivala kako je veoma patila zbog toga.