Vuk Karadžić: neustrašivi „gramatički genije”

Vuk Stefanović Karadžić (1787‒1864) otvorio je svojim težnjama novu eru srpske kulture, ali je isto tako značajan i neponovljiv utisak ostavio i na neke od najvećih figura evropske književnosti i kulture. Jernej Kopitar je još pri prvom susretu sa Vukom primetio da je to čovek vođen neobičnom oštrinom uma i autentičnom idejom: „Ovde je neki Vuk. To je najbolja glava među svim Srbima".

Još uvek se vode žive diskusije o tome jesu li Vukove jezičke reforme bile prave i opravdane, i šta bi bilo da se srpski jezik razvijao u drugačijem pravcu, ali ne možemo osporiti da je Karadžić prepoznao i s pravom afirmisao vrednosti narodnog izraza i stvaralaštva.

Prema rečima Jovana Deretića, razdoblje od pojave Vuka Karadžića do pobede njegovih ideja (1814‒1847) donelo je napredak u svim oblastima kulture ‒ osnovane su nove škole, štamparije, prva učena društva (Matica srpska 1826, Društvo srpske slovesnosti 1841), pozorišta itd.

Samosvesni borac

Svi poznajemo dela kojima je Vuk promenio tok istorije srpskog jezika ‒ pamtimo datum štampanja prve srpske gramatike (Pismenica serbskoga jezika, 1814) i Srpskog rječnika (1818), poznajemo značaj njegove borbe za srpski jezik i pravopis.

Ipak, osmog novembra (prema nekim izvorima 6. novembra), povodom 229 godina od Vukovog rođenja, treba se setiti koliko je svestran i sposoban bio; važno je takođe podvući da bi sva njegova dela bila u senci (možda ih ne bismo ni pamtili) ‒ da on sam nije bio toliko istrajan, uporan i siguran u svoju viziju.

Imao je Vuk prethodnike koji su danas manje poznati (Sava Mrkalj je postavio osnovne jezičke principe prema kojima se Vuk kasnije vodio), ali niko od njih nije imao toliko snage i vere u smisao otpora i borbe za narodni jezik.Četrdeset godina je vodio surovu borbu sa protivnicima koji su sa indignacijom odbacivali njegove ideje o jeziku i pismu.

Međutim, od prvog susreta sa slovenačkim slavistom Kopitarom, Vuk je imao jasnu viziju. Čim je, uz Jernejevu pomoć, stekao osnovna filološka znanja, razumeo je svoju ulogu u tom vremenu, svoj životni zadatak. Oštro je branio „jezik orača i pastira" i nije se ustezao da narodni jezik istakne iznad jezika „gospode i književnika". Ta smelost se tadašnjoj javnosti nikako nije dopadala, ali Kopitar je verovao u Vukove ideje, nazvavši ga „gramatički genije".

Seljački sin i istinski kulturan čovek

Životna priča Vuka Karadžića i danas deluje neverovatno, jer je iz gotovo primitivne patrijahalne sredine iznedrila vrednosti kojima su se divili Gete, braća Grim i ostala prosvećena evropska elita.

Još je Ivo Andrić primetio: „Taj seljački sin, rođen borac, koji je postao istinski kulturan čovek, bio je sav usmeren u jednom pravcu: da upozna stvarnost narodnog života, u prvom redu jezika, da joj odredi oblike i utvrdi pravila, i da druge upozna sa njom."

Rođen u Tršiću, u porodici koja se doselila iz Petnice pod Durmitorom, Vuk je odrastao u duhovno i kulturno zaostaloj sredini, naučen na patrijahalno-herojsku sliku sveta i večni narodni prkos i otpor. Detinjstvo je proveo mirno, prva slova je naučio na livadama čuvajući stada, ali je usled narušenog zdravlja rano usmeren na put obrazovanja i knjige.

I pored bolesti, Vuk je vrlo brzo usvajao znanja, radio kao pisar, učestvovao u Prvom srpskom ustanku, putovao u Peštu, Beč, sklapao ključna poznanstva. Nadahnjivali su ga susreti sa talentovanim narodnim pevačima, velikim hajducima (čuvena je priča o poznanstvu i saradnji sa Hajduk Veljkom), ali i sa učenim ljudima i bečkim književnicima.

Koliko je bio svestran jasno je kad pomenemo da je bio istoričar, etnolog, folklorista, pisac, kodifikator usmene književnosti. Bio je vrsni poznavalac narodne kulture, verovao je u vrednost narodnog stvaralaštva i zato je tako sugestivno uspeo da svoju fasciniranost prenese i na jednog Getea. 

Slaveći dan Vukovog rođenja, škole koje nose njegovo ime podsećaju na izuzetnost njegovog dela, na istrajnu prirodu koja je uprkos teškom životu, oskudici i bolesti ‒ uspela da opstane i iznese do kraja prosvetiteljsku misiju. 

„Mene je istinska revnost k rodu mome obodrila i prinudila me da zažmurim i da jedanput tumarim glavom kroz ovo trnje, makar na onu stranu sav poderan i krvav izišao; samo neka se zna staza kojom bi se drugi mogao lakše usuditi da prođe", priželjkivao je Vuk.