Jovan Aleksić ‒ sreća prati hrabre

U dokumentu koji se čuva u Arhivu Jugoslavije, navodi se da je otvaranje srpskih škola u tadašnjoj Turskoj počelo još pre 1890, a naročito posle te godine. Tada dolaze učitelji školovani u Srbiji, postavljen je prvi srpski mitropolit, potom i drugi mitropoliti Srbi, a sa njima i srpski sveštenici.

Narod je u crkvama posle duge borbe mogao da čuje svoj jezik, a ne grčki ili bugarski, kako je bilo do tada. Ime Srbin u „Južnoj Srbiji" počelo je slobodnije da se izgovara. Do tada, ono je značilo isto što i buntovnik, bilo je gotovo zabranjeno. Zaustavljen je proces da se Srbi, prisilno, izjašnjavaju kao Bugari ili Grci.

Prvi utisci iz Carigrada

Po završetku osnovne škole u Kumanovu, Aleksić odlazi u tek otvorenu srpsku gimnaziju u Carigradu, gde njegov horizont postaje širi. U novoj sredini zapažanja postaju nova i zrelija.

U prestonici, još uvek, velike Turske carevine, pored raskoši i spoljnog sjaja, za Aleksića je vidna trulež na sve strane. Tu se odlučivalo kroz vekove o sudbini našeg naroda. Duboko usađena i iz provincije doneta ‒ klica rodoljublja počinje da se razvija.

Profesori i srpske diplomate na Bosforu

Na formiranje ličnosti Jovana Aleksića presudno su uticali profesori, kao dr Stanoje Stanojević, Jovan Radonjić i drugi. Čitao je sve što mu je od knjiga do ruku došlo i što ga je bolje i dublje moglo uputiti u prošlost srpskog i ostalih naroda u Turskoj carevini.

Vrlo brzo kod njega se razvila želja za učenjem istorije, naročito srpske narodne istorije.

O tome Aleksić kaže: „Srbija je za mene bila još nepoznata obožavana zemlja. Kad sam kao odličan đak po dva-tri puta u godini odlazio u srpsko poslanstvo i tamo prilazio Čedi Mijatoviću, dr Vladanu Đorđeviću, Stojanu Novakoviću, generalu Savi Grujiću, Đoki Simiću, odgovarao na po neka njihova pitanja ili opisivao pojedine događaje iz svog rodnog kraja ‒ ja sam uvek zamišljao po prostranstvu malu Srbiju veliku duhom i snagom, kada je mogla ovako ugledne i velike ljude da odgaji i na ovako visoke odgovorne položaje ih pošalje. Kasnije u zrelijim godinama video sam da su to uistinu bili ljudi velike vrednosti."

Odlazak iz Carigrada

Položio je ispit zrelosti i vratio se u Kumanovo. Zatražio je pasoš da pođe u Beograd radi produženja studija. Nije ga dobio. Prebacio se preko granice bez dozvole roditelja.

Sproveden je iz Vranja u Beograd. Sam, bez poznanika i prijatelja, bez sredstava za život, sa zavežljajem pod mišicom, obreo se na beogradskoj kaldrmi.

Zatvoreni krug

Jovan Aleksić je bio nemirnog duha, neustrašiv, istrajan. Sreća prati hrabre, ta izreka se obično potvrdi u nevolji.

O početku novog života u srpskoj prestonici zapisao je: „Iako neupućen, bez sredstava za život, zaplašen, na mene provincijalca i Srbina iz neoslobođenog srpskog kraja, tadašnji Beograd ostavio je snažan utisak. Brzo sam se snašao, upisao se na Filozofski fakultet i uzeo istorijsko-geografsku grupu, izabravši kao struku nacionalnu grupu predmeta. Zatičem pored jednog Jovana Cvijića, Draže Pavlovića, Ljube Jovanovića i svoje stare profesore iz gimnazije ‒ dr Stanoja Stanojevića i dr Jovana Radonjića."