Porodica nadarenih: Vilijam Batler Jejts

Irci, naravno, nikad nisu voleli da budu pod engleskom vlašću. Međutim, pošto je Irska toliko dugo bila sastavni deo Ujedinjenog Kraljevstva, britanski uticaji na svakodnevni život u Irskoj bili su prisutni u velikoj meri.

Katedrala Svetog Patrika je protestantska katedrala Anglikanske crkve. Početkom šesnaestog veka, Henri Osmi se otcepio od Rimokatoličke crkve da bi se oženio Anom Bolen, ili da bi branio veru svojih protestantskih podanika.

Postavlja se pitanje kako je sve to povezano s Jejtsom. Međutim, poznavanje verske situacije u Irskoj ključno je za razumevanje njegovog života. U vreme kad se Jejts rodio, većina Iraca je bila rimokatolička. Tako je i danas.

U srži svake religije je uverenje da je ona prava, a da su sve ostale pogrešne. To osećanje da su samo oni u pravu, iako su i jedni i drugi hrišćani, u Rimokatoličkoj i Protestantskoj crkvi je toliko snažno da je po završetku Irskog građanskog rata i povlačenja Velike Britanije iz Irske, Severna Irska morala da se izostavi iz svega toga.

Pitanje jezika i religije 

Međutim, problem u Irskoj nije bio čisto verske prirode. Postojalo je i pitanje jezika.

Osim u nekoliko zabačenih delova zemlje, engleski je bio maternji jezik Iraca u Jejtsovo vreme. Bio je to jezik obrazovanja, vlade i književnosti, a tako je i danas, iako je nacionalizam u međuvremenu mnoge Irce podstakao da uče galski.

Univerzitet u Dablinu je poznat pod nazivom Koledž Triniti. Brojni njegovi istaknuti diplomci, poput Svifta, Edmunda Berka, Olivera Goldsmita, Oskara Vajlda i Semjuela Beketa – redom su bili protestanti. Tako je moralo biti.

Katolike na Koledž Triniti nisu primali sve do 1966. godine, više od pedeset godina od proglašenja nezavisnosti. Jedini način je bio da se preobrate u protestantizam. Svaki katolik koji je pohađao ovu školu odmah je bio ekskomuniciran.

Velika većina vladajućeg staleža – general guverner koji je živeo u Dablinskom zamku, plemstvo, vlada, obrazovani stalež i javni službenici, bili su protestanti. Seljani i takozvana radnička klasa bili su rimokatolici. U očima protestantskih vladara, bili su jedva nešto više od pagana i idolopoklonika.

Zbog toga su i članovi Jejtsove porodice morali biti protestanti. U tadašnjoj Irskoj, porodica nadarenih ljudi, iz kakve je i on potekao, teško je mogla biti drugačija. Jedini irski katolički pisac koji je u to vreme stvarao bio je Džejms Džojs, a i on je Irsku zauvek napustio čim je mogao. Prezirao je Dablin i jezuite koji su ga vaspitali, ali je sećanja na njih proživljavao tokom čitave stvaralačke karijere.

Žudnja za Slajgom 

U Crkvi Svetog Jovana u Slajgu, advokat Džon Batler Jejts venčao se sa Suzan Poleksfen, ćerkom brodovlasnika iz Slajga. Iako je veći deo detinjstva proveo van Irske, a samim tim i van Slajga, pesnik Jejts je taj gradić na zapadnoj obali Irske, okružen planinama i očaravajućom obalom, oduvek smatrao svojim domom.

Otac mu je bio šarmantan čovek, koga je pretežno zanimao materijalni, opipljivi svet. Verovatno je to bio njegov način da se pobuni protiv metafizičkog aspekta religije uz koju je odrastao. Čim se oženio, odustao je od prava i odlučio da se posveti umetnosti. Slikanje je postalo svrha njegovog života.

Treba napomenuti da je kao umetnik bio uspešan, ali ne toliko u finansijskom smislu koliko u tome da je razvio sopstveni stil i stekao zadovoljavajući ugled, naročito kao slikar portreta i pejzaža. Stoga nas ne iznenađuje to što je podržao sinovljevu želju da se bavi poezijom.

Živeli su u jugoistočnom predgrađu Dablina. Rođen je pesnik Vilijam Batler Jejts. Kad su mu bile četiri godine, porodica se preselila u Englesku.

Otac se upisao u umetničku školu „Hederli" u Čelsiju, ustanovu koja i dan-danas postoji i zastupa uverenje da umetnici zapravo treba da nauče veštine crtanja i slikanja. Tokom prvih šest godina su živeli u ulici Ficroj roud, nadomak parka Ridžentsa. Bio je to ugledan dom. Iako su bili umetnici, u porodici je vladao red, bez trunke boemstva.

Kad je pesniku bilo deset godina, preselili su se u kuću u zapadnom Kensingtonu da bi bili bliže školi „Godolfin", koju su dečaci pohađali.

Škola mu se nije naročito dopadala. Druge dečake je smatrao siledžijama. Pa ipak, bio je uspešan u nekim sportovima, naročito u plivanju.

Sve vreme je žudeo za Slajgom. Povremeno su tamo boravili u velikoj kući porodice njegove majke. Svako s pesničkom dušom će Slajgo videti kao poetično mesto – ulice su do danas zadržale otmenost prošlih vremena, luka uvek simboliše odlaske i dolaske i očekivanje promene, a brda u zaleđu gradu daju magičan izgled.

Opojni centar Dablina 

Slajgo je za Jejtsa uvek bio izvor svega, početna tačka za svaki napredak. To je uobičajeno za ljude iz Slajga. Ovde je najnormalnije pričati o duši i duhu nekog mesta.

Kad je Jejts imao petnaest godina, porodica se vratila u Irsku i nastanila u Houtu, severoistočno od Dablina. Hout je lepo mesto i u pesniku je očigledno pobudio inspiraciju. Naime, Jejts je u Houtu napisao svoje prve stihove.

Sa ocem je svakog dana išao u Dablin. Otac je išao u svoj atelje u ulici Jork, u blizini parka Sent Stivens Grin, a dečak u srednju školu „Erazmus" u ulici Harkort. Osetljivom dečaku je centar Dablina sigurno delovao opojno.

Istim ulicama je ne tako davno hodio i đakon Svift, čije je delo „Guliverova putovanja" u velikoj meri doprinelo pročišćavanju ljudi od oholosti.

Edmund Berk, koji je mnogo učinio na polju oblikovanja ideja o vladi i društvu širom sveta, takođe je hodao ulicama Dablina dok je razmišljao o važnim pitanjima.