Vrlina ili veština?

Ta polemika se, međutim, uglavnom bavi metodologijom reformi, poput trenutno aktuelnog modela „kooperativnog / dualnog“ stručnog obrazovanja u Srbiji. Pri tom se nekako zapostavlja sama činjenica da funkcionalni model ne mora nužno da bude i dobar model. 

Naime, legitimni stav da moderno obrazovanje treba da komunicira sa potrebama društva, proizvodnje, svodi samu ideju na procedure sticanja konkretnih veština (potrebnih privredi), zapostavljajući osnovni imperativ obrazovanja kao načina stvaranja subjekata, dakle ljudi sposobnih za vrlinu, što pretpostavlja jedan kulturni kapacitet ostvaren u metodoligiji obrazovanja.

Šta pri tome mislim, najbolje je videti na primeru nastave matematike u originalnom viđenju matematičarke Marijane Ajzenkol, čiji pristup navodim u samo jednom, kratkom segmentu:

„Dok se tradicionalni način nastave matematike bavi teorijom kao takvom, i to je u redu i potrebno u datim segmentima, dramske strukture i forme čine poveznice i smislenice. Drama u matematici nije priča koje se dešava pred pasivnom publikom.

To je metod koji nema posmatrača. Svi su učesnici, jer se u svima dešava izvođenje. Ako nije tako, ako nismo svi promenjeni nakon takvog susreta, onda nešto nije u redu sa našom komunikacijom, pa i o tome treba pričati. I to je opet vrsta drame. Ispovedne. Možda monodrame.

Drama u nastavi matematike je izazov promene iznutra pri susretu sa prirodom predmeta i smislom učenja. To je metod u kome se predmet „oživotvoruje – utelovljava“ pred učesnicima u datom momentu i prostoru. Zato i jeste neobičan susret.

Nema jedinstvenog recepta kako strukturu drame „ubaciti“ u matematiku. Ono što je važno je prvo imati jasne pojmove i koncentrisati se na predmet rada – izvođenja, zatim povezati, tj. dati „život“ teoriji / pojmovima, kroz pokret ili položaj (pantomimu) ili reči – radnju, i definisati cilj – poruku izvođenja dramske radnje ili igrokaza.

Temeljna znanja i / ili razumevanja materije su jako korisna, mada ne i presudna za izvođača. Može se desiti da učenik shvati i prihvati suštinu pojma bivajući-igrajući „matematičko biće". Jednako je važno „ući“ u matematičku dramu, ali i izaći iz nje. Mora biti vremena i prostora za oboje (odnosno sve troje: ulazak, izvođenje i izlazak) dela.

U delu pripreme, važno je razgovarati i definisati (mada nije uvek neophodno u samom početku sve detalje) pojmove i situacije, kao i njihove veze i sledove. No, nešto će se odvijati i dešavati u samoj drami, bez naše režije i kontrole. I to je dobro.

Činjenica da učenik i učitelj sarađuju na metakognitivnom nivou definiše strukturu. To je sofisticirana inovacija u nastavi koja podstiče i izaziva na razmišljanje ne zašto već kako sistemski povezati dramu i fundamentalne nauke, obrazovanje, odgovornosti i učenika i učitelja i, naravno, umetnost.

Struktura bi trebalo da integriše pitanje: „Šta dalje?“ i obrazovne ciljeve nastave danas i u budućnosti. Ono što meni olakšava rad kada planiram i kombinujem nastavne metode je:

– Kombinacija teorije – reči i slika, kako mentalnih, tako i prezentacija;

– Razgovor sa učenicima iz pozicije „jednakih“;

– Podela uloga... Mala pomoć i konsultacije: ko, šta, gde, kada i zašto;

– Jasno definisanje: na čemu se temelji dramska situacija, šta ćemo njome poručiti i da li otvara ili zatvara vrata za dalje.

Može se desiti da se na izvestan način suočimo sa paradoksom ili kontradikcijom, što je takođe dobro, jer tera na produbljivanje i građenje ideja, kao i traganje za rešenjima.

Ovako posmatrana, drama u nastavi matematike je kreativna, spontana igra koja je često improvizacijska, ali mora biti bazirana na temeljnim istinama i zakonima iz kojih može izaći, probati, vratiti se, ali ne posustati.

Drama je, dakle, ceo taj proces. To nije igra koja će predmet učiniti zanimljivim ili pojačati koncentraciju, mada je dobro da tako bude. Podela uloga, tj. preuzimanje uloge „matematičkog bića“, važan je momenat suočavanja sa samom prirodom pojma i nauke. Razvijaju se i mašta i razumevanje.

Bivajući „matematičko biće“, učenik može da improvizuje teoriju i ako nema dovoljno znanja, a ta improvizacija često može imati druge vrednosti i kvalitete. Ne samo da gradi samopouzdanje (koje često nedostaje u klasičnom pristupu nastavi ili pređe u neki drugi oblik, ako se „sloboda“ u nastavi pogrešno primenjuje) već i razumevanje i želju za daljim traganjem.“

Marijana Ajzenkol je profesorka matematike beogradske Osnovne škole „Majka Jugovića" u Zemunu.