Da li je Žan Žak Ruso (konačno) ozvaničio relativnost lepote?

Kako to primećuje Umberto Eko, originalni su zapravo posebni vidovi romantičarske lepote, naročito veza između različitih oblika, nenametnuta razumom već i osećanjem i razumom, veza kojoj cilj nije da isključi suprotnosti ili razreši antiteze (konačno / beskonačno, celina / fragment, život / smrt, um / srce) već da ih sakupi u istovremeno prisustvo – a to je stvarna novina romantizma. 

Evo kako je Gabijele d`Anuncio, u zbirci „Izaota Gutadauro i druge pesme“, pročitao u jezovitom ključu valjda najpoznatije delo u istoriji slikarstva – Leonardovu Đokondu:

Gorgona 

Na licu joj se videlo
ono mračno bledilo koje obožavam (...)
Na usnama je imala osmeh
blistav i okrutan
za kojim je božanski Leonardo
tragao na svojim platnima.
Taj se osmeh u grču borio
sa blagošću izduženih
očiju i davao je
nadljudsku draž i lepotu
ženskim glavama koje
je veliki Vinči voleo.
Bolni cvet bila su
ta usta (...)

Zanimljivo je prisetiti se postepenog formiranja romantičarskog ukusa prateći promene značenja izraza „romantic“, „romanesque“, „romantisch“. Sredinom sedamnaestog veka termin „romantic“ sinoniman je (u negativnom značenju) sa „romanesknim“ („like the old romances“).

Naredno stoleće obeležiće ponajviše „fantastično“ („romanesque“) ili „pitoreskno“; ovom živopisnom prizoru Ruso dodaje važnu subjektivnu odrednicu – izraz „je ne sais quoi“, za ono što je neodređeno i neodredivo.

Najzad, rani nemački romantičari proširiće obim ovog neodređenog i neodredivog, pokrivajući ga terminom „romantisch“ – on uključuje šta god da je daleko, čarobno, nepoznato, uključujući i turobno, iracionalno, samrtno.

Naročito je osobeno romantičarsko „strepljenje“ („Sehnsucht“) ka svemu tome – to je težnja koja nije istorijski obeležena, pa je tako svaka umetnost koja ispoljava takvu težnju romantičarska, ili je možda romantičarska sva umetnost u meri u kojoj ne odiše drugim do takvom težnjom. Lepota prestaje da bude forma, a Lepo postaje neuobličeno, nesređeno.