Još o kritičarima umetnosti

„Svrha kritike je da vidi predmet onakvim kakav po sebi uistinu jeste", pisao je Metju Arnold, iziskujući od kritičara „bezinteresnu radoznalost". Efekat njegove definicije bio je da stavi kritičara na kolena pred umetničkim delom. Devet godina kasnije Volter Pejter dodaje: „Da bi se predmet video onakvim kakav po sebi uistinu jeste, prvi korak ka tome je da se razume vlastiti utisak, onakav kakav uistinu jeste."Pejter premešta središte pažnje sa predmeta kritike na percepciju. Utisak o predmetu postaje važniji od samog predmeta, a kritičarev posao subjektivniji. Posmatrajući, kritičar posmatra sebe, barem isto onoliko koliko i delo kojim se bavi.

Vajld prevazilazi Pejtera. U „Kritičaru kao umetniku" on kaže da je kritika dužna da „vidi predmet onakvim kakav on po sebi nije". Umetničko delo ima vlastiti život i može da saopšti stvari sasvim različite od onih koje mu je umetnik stavio na usne. Vajld oslobađa kritičara od svake vrste podređenosti i pripisuje mu veću nezavisnost i dalje domete nego što ih ima stvaralac. „Za kritičara je umetničko delo samo podsticaj za novo, vlastito delo." Prednost kritičara u odnosu na umetnika leži u tome što je umetnikova građa gruba, on život ili snove koristi kao sirovinu da bi stvorio Lepotu, dok je kritičareva građa finija, to je već uobličena Lepota, da bi od nje kao polazišta stvorio novo, isto tako lepo ili još lepše delo. Najviša kritika je, reći će, kreativnija od stvaralaštva.

Ističući kritičarsku sposobnost kao najvišu, Vajld takođe odaje dug Heladi, rekavši da je najvažnije što smo od Grka primili u nasleđe njihov sveobuhvatni kritičarski duh. „Grci su bili narod kritičara umetnosti. Sve što je u našem životu moderno, dugujemo Grcima." Tu on ne misli samo na Platonovu raspravu o ideji Lepog i Aristotelov „najcelovitiji sistem književne kritike što ga je svet ikada video", nego i na kao najvažniji element umetničkog stvaralaštva. Puki kreativni nagon ne daje ništa novo, samo ponavlja, a sve što je novo u umetnosti proističe iz kritičke sposobnosti umetnika - teza koju će u HH veku preuzeti T. S. Eliot i oko nje graditi svoju teoriju o tradiciji i individualnom talentu.

Nijedan pesnik ne peva zato što mora da peva, kaže. Barem veliki pesnik to ne čini. On peva zato što je odlučio da peva. „Loši umetnici uvek se dive jedni drugima. Oni to nazivaju - imati širinu nazora i biti oslobođen predrasuda." Pravi umetnik, koji je toliko zaokupljen svojom namerom i usredsređen na svoju zamisao, kritički umetnik, nije u stanju da vrednuje tuđe delo niti da u njemu pronalazi lepotu. „Stvaralaštvo koristi svu svoju kritičku sposobnost unutar vlastitog delokruga."

Kao napomenu za Namere, dodao je nekoliko rečenica iz kojih je jasno koliko bi ga radovala svaka reakcija neistomišljenika, kojih je bilo i za njegovog života, a (kako vidimo) i do dana današnjeg: „Ne stojim iza svega što sam rekao u ovom eseju (Istina maski). Ima mnogo toga sa čime se uopšte ne slažem. Esej naprosto prikazuje jedno umetničko stanovište, a u estetskoj kritici sve je stvar stava. Jer u umetnosti ne postoji ništa što bi bilo univerzalna istina. Istina u umetnosti je ono čija je suprotnost takođe istinita."