Granični poremećaj ličnosti i terapija bez granica

Psihoterapijski pristup graničnim poremećajima mora da bude integrativan po metodu i eklektičan po tehnikama. Ima za cilj integraciju fragmentisanih aspekata ʼselfaʼ u kohenzivnu celinu kod osoba sa tom dijagnozom ‒ smatraju stručnjaci.

Naučna studija Dragana Švrakića, profesora psihijatrije na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu i Mirjane Divac Jovanović, profesorke na Fakultetu za medije i komunikaciju u Beogradu, objavljena u knjizi „Granična ličnost i njena lica" (izdavačke kuće „Klio"), na autentičan, suveren i naučno utemeljen način daje odgovore na pitanja šta su poremećaji ličnosti ‒ kako na osnovu uvida u opsežnu literaturu koja postoji u toj oblasti tako i na osnovu dugogodišnje prakse autora.

Koncept poremećaja ličnosti i dijagnostika u toj oblasti još uvek se razvijaju, a njihov doprinos sastoji se u uverenju da graničnost nije tip ličnosti, već nivo funkcionisanja raznih tipova adaptacija ličnosti. Poremećena ličnost se najčešće prepoznaje po poremećenim interpersonalnim odnosima koji su burni i nestabilini; to je poremećaj u komunikaciji. Ti pacijenti najčešće ne mogu da definišu druge ljude, da ih opišu ili prepoznaju njihova osećanja, jer ne umeju da prepoznaju ni sopstvena osećanja. Postoje stavovi da ʼfragmentisanom selfuʼ nedostaje suština, da je emocionalno zaravnjen tj. da nema dubinu.

U nekoliko proteklih decenija, u traganju za uzrocima i mehanizmima nastanka poremećaja ličnosti, empirijski su istraživani najrazličitiji faktori.

U poređenju sa nepsihotičnom psihopatologijom neuroza Frojdovog vremena, ljudi današnjice se češće osećaju prazno nego tužno, više su napeti i nervozni nego anksiozni, pre razočarani nego depresivni, ambivalentni nego inhibirani.

Savremeni autori eklektički kombinuju različite modele i perspektive ‒ emotivnu regulaciju, biološku, kognitivnu i genetsku vulnerabilnost, faktore obrazaca vezanosti ‒ u jedinstven interaktivno-integrativni model. Veliki korak napred u razumevanju razvoja i strukture ličnosti napravila je grupa istraživača sa Univerziteta Vašington (Sent Luis, SAD), među kojima je i profesor Dragan Švrakić.

Dragan Švrakić istakao je da dijagnoza poremećaja ličnosti ukazuje na ozbiljne probleme, te da je prvi zadatak knjige bio da ustanovi šta je statistički normalna ličnost i po čemu se ona razlikuje od zrele ličnosti, pošto to nisu nužno isti koncepti - normalna ličnost ne mora implicirati zrelost. Kada je reč o poremećajima ličnosti, u korenu svih njih je nezrelost. Knjiga „Granična ličnost i njena različita lica", dakle, uspostavlja kontinuum od poremećene, preko statistički normalne, do zrele ličnosti.

Mirjana Divac Jovanović istakla je da je zadatak njihove naučne studije bio i da definiše ponašanja koja postoje ispod vidljive strukture.

Zadatak psihoterapeuta je da integriše jedan rasparčan unutrašnji svet. Ljudi sa poremećajem ličnosti najčešće nisu spremni za terapiju, a na terapeutu je da to promeni. Čak i sama osoba sebi može da pomogne ako je dovoljno inteligentna. Korektivno iskustvo koje se stiče kroz terapiju može se doživeti na mnogo načina - kroz međuljudske odnose koji duže traju i nemaju terapijsku dimenziju, već prirodno deluju tako. Osoba sama sebi najbolje može da pomogne kroz rad i ljubav, zaključuju autori.