Prvi koncerti u Evropi

U osamnaestom veku mecenarstvo ne iščezava, ali muzika ne ostaje sa taborom čija je moć na izmaku. Ona, po Ataliju, postaje nesvesno sećanje na hijerarhijski kod, čije je formiranje sama kodirala.

Muzika se „ima"; ona se ne „sluša". Taj trenutak promene položaja muzike mladi Amadeus je, na svom prijemu u Parizu 1778. godine opisao kao „užasan", jer je ona prestala da bude znak izgubljene moći, a još nije postala apstraktno znamenje nove vlasti. „Mogao sam, jednako, da sviram i zidovima i stolicama", desperatno je zaključio.

Prvi koncerti sa plaćenim ulaznicama održani su u Londonu 1672. godine, a priredio ih je violinista i kompozitor Banister. Producenti organizuju za buržoaziju koncerte u kojima ona vidi potvrdu svog legitimiteta.

U tom trenutku, koncertna sala postaje novi prostor na kome se režira vlast. Ako su do osamnaestog veka crkva i palata bile mesta gde se slušala muzika koju su plaćali prinčevi, sada za to slušanje treba platiti, što znači - zbrojati ulaznice.

Grupa lajpciških trgovaca osnovala je u Nemačkoj prvu koncertnu dvoranu (za koju se zna), koristeći 1770. godine prostor gostionice „Zu den drei schwanen".

Zatim je, 1781. godine, kuća jednog suknara preuređena u koncertnu salu - tako se muzika stvarala na istom mestu na kojem se trgovalo.

Georg Fridrih Hendl, jedan od prvih kompozitora koji je potražio izvore finansiranja van kraljevskih dvorova, opisuje taj prelazak u Engleskoj, u jednom pismu (1741), u kome njegova uzdržanost „svetskog čoveka" još preovlađuje nad brigom o zaradi: „Plemstvo mi je učinilo čast da za svoj krug otvori rezervaciju za šest večeri, što je napunilo salu koja prima šeststo slušalaca, tako da nisam imao potrebu ni jednu jedinu ulaznicu da prodam na vratima. [...] Auditorij je bio sastavljen, pored cveta visokih gospi i drugih ličnosti najvišeg ranga, i od nekolicine biskupa i drugih crkvenih velikodostojnika, upravitelja koledža, najeminentnijih predstavnika sudstva (kao što su vrhovni sudija, vrhovni računopolagač i drugi), i svi su bili toliko oduševljeni poemom, da su odmah zatražili da se sledeće večeri održi repriza. Nemam reči da Vam opišem ljubaznost s kojom sam ovde primljen. Već od mene traže da održim više novih predstava, čim ovih šest rezervisanih bude završeno, a vicekralj Irske (koji ovim večerima uvek prisustvuje, s porodicom) namerava da od Njegovog Veličanstva zatraži da mi produži dozvolu."

U Francuskoj je protivljenje Liliju i Kraljevskoj muzičkoj akademiji (koji su, pod zaštitom kralja, sprečavali izlazak muzike iz dvorskih okvira) postiglo cilj tek 1725. godine.

Privilegija Akademije bila je toliko isključiva da se bez odobrenja njenog direktora nije mogao prirediti nijedan javni bal niti koncert. Tako je (još 1745. godine) grupa italijanskih glumaca morala da joj plati kaznu u iznosu od deset hiljada livri (zato što je javno izvela parodiju „Praznovanje Talije uz igru i pesmu"), a sledeće godine 30 000 livri (zbog uvođenja baleta u predstave „Večiti praznik", „Novi svet" i „Nepoznata"). Može se primetiti - apetiti rastu.

Čim je taj monopol ukinut, sve se promenilo. Filidorov Duhovni koncert, a zatim Gosekov Koncert ljubitelja, 1769. godine su, posle Engleske, i s te strane Lamanša učinili da muzika vlasti postane dostupna buržoaziji.

Novopostignutim pravima muzičara menja se i ekonomski tretman muzičkih dela, ali i celokupna ekonomija muzike.

Ulazeći u igru konkurencije, muzika postaje delatnost iz koje se izvlače prihodi, bez uspostavljanja monopola. Ona će biti podvrgnuta pravilima i protivrečnostima kapitalističke ekonomije.