Reciklaža otpada u budućnosti zavisi od gljiva

Dok se neke gljive hrane živim organizmima, druge jedu one mrtve, te imaju mogućnost da razlože i svare organski otpad i tako ga recikliraju. Sam proces zove se saprotrofija i od suštinskog je značaja za živi svet.

U šumama širom sveta, svaki list i grančicu micelijum proždire i razlaže na specifičan način, jedinstven u prirodi. Na primer, lignin, koji se nalazi u drvetu i daje mu snagu, samo gljive mogu da razlože.

Da nije tog neumornog recikliranja koje micelijum vrši, cela planeta bi bila prekrivena masom neprerađenog grmlja. Ne može se dovoljno naglasiti značaj saprotrofnih gljiva. One uspešno prerađuju sav prirodni otpad na svetu već stotinama miliona godina, čineći ekosisteme pogodnim za sav životinjski i biljni svet. Kako to izvode?

Gljive su veoma invazivna vrsta. Imaju micelijum koji prodire duboko u otpad i, za razliku od našeg probavnog sistema i procesa koji se odvijaju isključivo unutar utrobe, gljive izlučuju digestivne sokove u okolinu i počinju da razlažu složene molekule ‒ poput molekula celuloze ‒ u jednostavnije oblike. To čine putem mnoštva malih vlakana, hifa.

Dakle, nevidljiva vlakna micelijuma prodiru unutra i razlažu povrće i drugi organski otpad u nešto što mogu da upotrebe. Da nema tog procesa bili bismo okruženi organskim otpadnim materijama. To nam pokazuje zbog čega su gljive tako efikasni tragači za hranljivim materijama, pravi lešinari.

Sjajan način na koji micelijum saprotrofnih gljiva koristi digestivne sokove da razloži otpad, baš kao i ljudi, čini ga jedinstvenom mašinom za reciklažu.

I to nije sve. Pošto saprotrofne gljive recikliraju organske materije, imaju ključnu ulogu u stvaranju zdrave zemlje. Samim tim, zemlja može da podrži nov biljni svet, a uz to je i dom mnoštvu drugih živih bića - sićušnim mikroorganizmima koji žive u njoj. Nekim gljivama dolazak tih novih gostiju predstavlja još jednu priliku za ishranu.

Trikovi gladnih bukovača

Bukovače (Pleurotus ostreatus) imaju micelijum koji razlaže drvo u trulim deblima. One to odlično rade, ali im nedostaje jedan ključan element - azot.

Da bi nadoknadile taj nedostatak, sa krajeva pojedinih hifa izbacuju sićušne obruče, koji, zatim, izlučuju moćan toksin. Za to postoji samo jedan razlog: nematode. Ti sićušni mikrobi žive u deblima i puni su azota potrebnog gladnim pečurkama.

Bukovača namami nematode ka svojim sićušnim obručima pre nego što ih obavije. Kad se nađu u zamci, crvići nemaju kud, a pečurka dobija večeru jer iz njih izvlači neophodnu tečnost bogatu azotom.

Prilično jeziv trik za hranjenje bukovača opet pokazuje koliko ti organizmi mogu biti napredni kada treba da dobiju hranu koja im je potrebna. Njihova skrivena podzemna vlakna deluju na prirodno okruženje na izuzetan način, koji tek sad počinjemo da shvatamo.

No micelijumova grozničava potraga za hranom ima jedan prost cilj: da proizvede plod koji će organizam dovesti do kraja životnog ciklusa.