Susreti sa Vladanom Desnicom: istina o umetnosti

Vladan Desnica (1905‒1967) bio je pravi erudita, liberalan intelektualac estetički obrazovan; poznavao je italijansku, francusku, rusku književnost; govorio italijanski, ruski, francuski, španski jezik (a služio se i engleskim, latinskim i nemačkim).

Stvarao je ispred svoga vremena, poetički bliži Kišovom ili Pekićevom umetničkom prosedeu. Onovremena kritika nije ga razumela, pa ni podržavala, ali kao što to obično biva sa individuama koje su ispred svoga vremena, vrednost njegovih romana prepoznali su ʼoni posleʼ.

Oba njegova romana, Zimsko ljetovanje (1950) i Proljeća Ivana Galeba (1957) donela su jugoslovenskoj književnosti nešto autentično i potpuno novo.

Nije važno „kako", već „zašto"

Desnica je u intervjuima i esejima kritikovao savremeni sistem vrednosti u kojem se afirmišu raznorazne tehnike, metodi pisanja, stilski trikovi, a potcenjuje autentičnost i istinitost piščeve ličnosti. Ne sudi se, kako primećuje, o samoj stvari, već o tehnici stvari, te se tako propagira pomodarska, veštačka i napadna originalnost.

U umetnosti, naprotiv, sve je vrlo jednostavno, prirodno i čisto. Sve što je potrebno za pravu književnu vrednost je samosvojan, iskren umetnik koji ume da sugestivno opiše i upečatljivo predstavi čak i situaciju koju nije sam proživeo.

Desnica je pokušavao da predoči da relevantno pitanje koje treba postaviti o umetničkom delu nije „kako", već „zašto". Delo nastaje jer je stvaralac potaknut, inspirisan. Stoga, ako se pitamo o stilu kojim je delo pisano, saznaćemo o njegovoj arhitekturi, ali tek ako se zapitamo zbog čega je ono pisano ‒ razumećemo suštinu.

Često su ga pitali o tome kako stvara i kada su nastajala određena dela. Takva pitanja je doživljavao kao dokona i jalova, jer su njega samog interesovali suštinski problemi stvaranja.

Uvek se vraćao na ono suštinsko zašto je čovek počeo da piše: „Nije dakle važno kad je neko počeo pisati, nego kad je počeo doživljavati, proživljavati, u sebi nositi i kuhati ono o čemu će kasnije pisati", naglašavao je.

Pisanje kao unutrašnja potreba

Desnica je više puta naglasio da je za uspešno delo neophodna raznolikost piščevog privatnog iskustva. Za književnika je opasno da realnost posmatra sa tendencijom pisanja. Stvarnost se ne ispituje i ne doživljava radi dobrog književnog materijala. Impresija iz spoljnog sveta prima se spontano i tako apsorbovana postoji u subjektu neodređeni vremenski period.

Čoveku je nejasno zašto ga taj intimni sadržaj toliko intrigira i zahteva stalnu delatnost stvaralačkog duha. Desnica smatra da je samo unutrašnja potreba za pisanjem umetnički autentična, jer svako programsko, hladno, intelektualno projektovanje umetničkog dela vodi u ʼćorsokakʼ. Pisanje je, kao i svako stvaranje, intiman proces.

„Proljeća" stvarao četvrt veka

Desnica je veoma dugo radio na svojoj prozi. Dela je stvarao mozaično, spontano beležeći misli i ʼsretne izraze kad god mu padne na pametʼ, u slobodnim trenucima inspiracije. Dok su drugi mislili da je rukopis gotov jer leži u fioci mesecima, godinama, on se neprestano vraćao delu i radio na njegovom krajnjem obliku.

„Proljeća Ivana Galeba" stvarao je dvadeset pet godina. Mnogi su njegovu strast za doterivanjem napisanog videli kao pravničku pedanteriju i perfekcionizam, ali za Desnicu je to bio jedini mogući vid stvaranja.

Zbog preterane samokritičnosti pojavio se relativno kasno u literaturi, iako je stvarao od detinjstva: „Nisam se zadovoljavao dok stvar ne bi ispala tačno onakva kako sam zamišljao da bi mogla izgledati".

Iako se, poput Flobera, žalio na bolnu, preteranu brigu o formi svoga dela, ipak je bio zadovoljan završenim delom i ponosio se što se seća svake rečenice romana.

Svim umetnostima zajednička je humanistička poruka. Umetničko delo može biti usmereno ka različitim perifernim ciljevima, ali njegova ljudska angažovanost apsolutna je i imanentna:

„Otkriti i formulisati neke istine o čovjeku i oko njega, i time u konačnoj liniji, od svoje strane nešto doprinijeti vječitom cilju: očovječenju čovjeka ‒ u tome je krajnja svrha i dublji smisao svake književne djelatnosti. A nezamjenjiva vrijednost književnosti (...) leži u tome što nam otkriva o čovjeku istine onog reda koje nam ni historija, ni sociologija, ni naučna psihologija, ni ma koja duhovna djelatnost ne mogu da pruže."