Svrab za škrab

Prema većini definicija, škrabanje ili crtkanje (na engleskom „doodle") objašnjava se kao crtanje u nesvesnom ili nefokusiranom stanju. Sudeći po tome, najčešća asocijacija na tu vrstu razbibrige jeste ‒ besmislena i nefunkcionalna aktivnost koja nastaje u dosadi.

 Revolucija škrabanja

Pre nekoliko godina na sajtu sa besplatnim predavanjima iz raznih oblasti ‒ Ted.com ‒ pojavilo se predavanje dotične Sani Braun koja je nastojala da crtkanje predstavi kao smislenu i ozbiljnu aktivnost od koje ljudi mogu da imaju mnogo više koristi no što se obično misli.

Kratak video na tom sajtu govori o njenoj knjizi „Revolucija škrabanja" i započinje sažetim pregledom definicija te reči na engleskom jeziku („doodle"). Pokazuje se da taj izraz nikada nije imao afirmativno značenje, već da je oduvek bio sinonim za ubijanje vremena, lenčarenje i glupiranje.

Na srpskom jeziku reč ne prolazi ništa bolje - u Rečniku srpskog jezika Matice srpske navedeno je da ʼškrabatiʼ znači „nečitkim rukopisom pisati, nevešto crtati, švrljati", a napomenuto je da reč može imati i pejorativno značenje.

Autorka dalje primećuje da se takva aktivnost obično završava nekim vidom kazne, makar verbalne - nastavnici uvek imaju mnogo više pohvala za učenike čije su sveske uredne i praznih margina, nego za one koji „ilustruju" svoje beleške.

Time se potvrđuje uverenje da čin crtkanja nije aktivnost koja je primerena situacijama u kojima treba biti intelektualno aktivan. Revolucija koju je pokrenula Sani Braun nastoji da razbije mit o tome da crtkanje znači gubitak pažnje i intelektualnu pasivnost.

Ilustrovane beleške

Brojne studije iz oblasti kognitivne psihologije daju toj „revoluciji" naučnu osnovu. Naime, istraživanja u kojima se merila efikasnost pamćenja onih koji su crtkali tokom slušanja verbalnih informacija i drugih, koji nisu imali tu mogućnost ‒ pokazala su da se uz crtkanje zapamti skoro 30% više informacija.

Džeki Andrejd, profesorka psihologije sa Univerziteta Plimut, objašnjava da mozak nije pasivan čak ni u stanju dosade - ukoliko je situacija nestimulativna za naš mozak, on će nastojati da nađe način da se „zabavi".

U takvim situacijama, mozak najčešće pribegava sanjarenju i maštanju, a takva stanja zapravo crpu ogromne količine energije.

Prema Andrejdovoj, kako ne bismo otišli u svet mašte (kada ništa u realnosti ne uspeva da nas zainteresuje) najbolje je ‒ da crtkamo.

Crtkanje treba da pruži mozgu dovoljno kognitivne stimulacije tokom dosađivanja, kako ne bi potpuno odlutao u iscrpljujuće sanjarije. Naime, u pitanju je zlatna sredina - mozak je otvoren za primanje novih informacija, ali je ujedno zabavljen i opušten, i stvara opipljive asocijacije za suvoparne informacije.

Klasici škrabanja

Mnogi veliki pisci bili su poznata „škrabala", naravno, ne u onom smislu u kojem je reč objašnjena u Rečniku. Puškinovi spisi prepuni su crteža i skica - uglavnom profila poznanika, šaka i stopala.

Njegove sveske se danas smatraju pravim umetničkim delom, koje vizionarski spaja slike i reči, nagoveštavajući formu stripa. Engleski pesnik Džon Kits na marginama svojih svezaka crtkao je cvetiće, a Samjuel Beket nekakva čudna stvorenja, slična apsurdnim elementima njegovih dela.

Instinkt za crtkanje

Sani Braun navodi još jednu zanimljivu činjenicu - svi crtkamo kao deca, ali malo ko nastavi to da radi kada odraste. Kod starijih estetski momenat postaje sve važniji, te samo oni čije crtkanje može da postane crtanje nastavljaju da se bave time, ali profesionalno.

Crtkanje ne treba da ima estetsku, već edukativnu funkciju, smatra Braunova. Ona u prilog tome navodi i zanimljive nalaze jedne antropološke studije, koji upućuju na to da deca prolaze kroz veoma slične faze vizuelne logike.

Proučavanjem škrabotina dece različitih uzrasta i kultura, izvedena je zajednička shema razvoja njihovih crteža - od nejasnih žvrljotina do jasnih ljudskih figura.

Za Sani Braun, takvi nalazi pokazuju da je crtkanje instinktivna radnja, što upućuje na to da ima veoma važnu funkciju u našem razvoju.