Poreklo pasa

Priča iz knjige „Upravo tako" seže u drevna vremena i prikazuje divljeg psa, vuka (ili kojota) koji se vrti oko kuće i gleda hranu koju sprema žena, osećajući pritom neverovatnu glad. Žena uzima pečenu kost od kolenice, baca je divljem psu, i kaže: „Ti, zveri, koja dolaziš iz divlje šume, probaj ovo!" Divlji pas počne da glođe kost, oseti ukus koji do tada nikada nije i zausti: „O moj neprijatelju, i ženo njegova, dajte mi još jednu!" Žena odgovara: „Ti, zveri, koja dolaziš iz divlje šume, pomozi mom čoveku da lovi dok je dan, čuvaj našu pećinu dok je noć i dobićeš najbolje pečenu kost svakoga dana." U osnovi, to je i dalje najčešća predstava o tome kako su vukovi postali psi.

Prema teoriji poznatoj od davnina, praistorijski ljudi našli su mladunce vuka, doneli ih u svoj dom, negovali ih, a dalje generacije tih životinja su, u stvari, današnji domaći psi. Koliko god slikovita ta ideja bila, ona, ipak, nije tačna.
Danas je moderne vukove teško pripitomiti i dok su mali, zato mnogi istraživači smatraju da su psi ipak „izumeli" sami sebe.

Neki od istraživača pitaju se i da li psi osećaju ljubav ili odanost, ili je privrženost samo stvar instinkta, usled činjenice mogu lakše opstati ako prate nekog poput „priveska". Rej Kopinger, biolog, profesor emeritus na Koledžu Hempšir, u knjizi „Psi" ističe da „najbolji prijatelj" nije „ekološka definicija", te da je moguće da su „domaći kućni psi evoluirali u parazite". Drugi pak tvrde da od npr. milijardu pasa na svetu, samo četvrtinu čine kućni ljubimci.

Većina modernih pasa trči bezbrižno po okolini, skuplja ostatke hrane po ulici, i inficira besnilom na desetine hiljada ljudi godišnje. Oni su ponekad druželjubivi, ali prijatelji ipak nisu, zaključuju naučnici.

Moderni psi umnogome se razlikuju od modernih vukova. Hrane se normalno u prisustvu čoveka, dok vukovi to ne čine. Psima su lobanje šire, a njuške kraće. Psi ne moraju nužno da budu u čoporu. Mužjaci vukova su verni i pomažu oko mladunčadi, dok psi to ne čine i sasvim su promiskuitetni. Ipak, kroz istoriju, psi i vukovi su se polno mešali i zbog toga neki naučnici nisu ubeđeni u to da predstavljaju različitu vrstu.

Kako su razlike između modernog vuka i psa i danas nejasne, može se reći da prošlost zaista predstavlja duboku tamu.

Naučnici se u načelu slažu da postoje dobri dokazi da su psi pripitomljeni pre otprilike 15.000 godina. Međutim, neki biolozi se pozivaju na nove DNK dokaze i građu drevne lobanje, tvrdeći da se to ipak dogodilo pre više od 30.000 godina. Dodatno, u okviru najnovih istraživanja, počeli su da se spore i oko geografskog porekla pasa ‒ da li dolaze iz istočne Azije, Mongolije, Sibira, Evrope ili Afrike.

Dr Greger Larson, profesor evolucione genomike na Univezitetu Oksford, smatra da jedan od razloga za konflikt naučnih teorija može biti i činjenica da je genetika pasa „u haosu". Još jedan prilog tome je nastanak različitih rasa pasa u 19. veku. Namerno ukrštanje, slučajno parenje, ali i povremeno mešanje pasa sa vukovima tokom izvesnih 15.000 godina, kreiralo je posebnu „genetičku supu", čije je sastojke teško odrediti. Kako bi se došlo do tajnog recepta, dr Larson smatra da treba formirati veliku bazu drevnog DNK, i uporediti je sa modernim genetičkim podacima. S tim u vezi, Univerzitet Oksford je, u saradnji sa još nekoliko stručnih ustanova iz sveta, pokrenuo projekat koji bi mogao da razreši to drevno pitanje.

Dr Larson je sa kolegom dr Kitom Dobnijem (sa Univerziteta Aberdin), započeo projekat vredan dva i po miliona dolara, za koji su sredstva obezbedili Savet za istraživanje prirode i životne sredine u Velikoj Britaniji i Evropski istraživački savet (ERC), u okviru koga će se analizirati DNK drevnih pasa.

Dr Robert Vejn, evolucioni biolog sa Univerziteta u Kaliforniji (UCLA), koji proučava poreklo pasa i učestvuje u novom projektu, kaže: „Teško da ima osobe koja se bavi genetikom pasa, a da nije uključena u ovo istraživanje." To samo po sebi predstavlja uspeh, jer postoje mnoge konkurentske teorije na tom naučnom polju. „Gotovo da svaka grupa istraživača ima drugu hipotezu o poreklu pasa", dodaje Vejn.

Tako je, na primer, doktorka Žermonpre, paleontolog sa Kraljevskog instituta prirodnih nauka u Belgiji, takođe uključena u veliki projekat. Uz dr Vejna i mnoge stručnjake, nalazi se među autorima studije koja je objavljena 2013. godine, u časopisu „Sajens". Studija prikazuje rezultate analize drevne lobanje psa, stare oko 32.000 godina, nađene u pećini Goje.

Dr Žermonpre smatra da su psi bili pripitomljeni nešto pre smrti te životinje i naginje ka ideji da su ljudi smišljeno odgajili pse od vukova. Sa tim nalazom dr Larsonon se ne slaže, jer smatra da nema dovoljno dokaza koji ukazuju na to da je reč o psu, međutim, razmimoilaženje u stavovima svakako nije prepreka za saradnju na novom velikom projektu.

Naučnici muzeja i univerziteta koji su uključeni u novu studiju ʼotvorili su vrataʼ svojih kolekcija, kako bi dr Larson i njegov tim mogli da prikupe uzorke kostiju, zuba, vilice drevnih i modernih pasa, vukova i ostalih životinja koje bi mogle da pripadnu toj kategoriji. Do sada je sakupljeno oko 1500 uzoraka, dok fotografija i različitih mernih podataka ima nekoliko hiljada.

Pomoću savremenih tehnika, istraživači na Oksfordu treba da izoluju što više DNK iz prikupljenih uzoraka. Za sada ne postoji genetički niz koji precizno ukazuje na drevnog vuka ili psa, kao što ne postoji ni karakteristična lobanja jednog ili drugog. Genetičari pokušavaju da utvrde koliko se DNK te dve vrste razlikuje. Pomoću informacija koje će pružiti analiza drevne DNK, postoji šansa da se upotpune delovi slagalice za duži vremenski period u prošlosti.

Dr Larson se nada da će u naredim godinama sa saradnicima uspeti da odgonetne zagonetku o genetičkom poreklu pasa.