Žene i politika

U bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji, tokom Drugog svetskog rata, na Prvoj zemaljskoj konferenciji žena, 1942. godine, formiran je Antifašistički front žena. Po završetku rata, sve ostaje samo na formalnim priznanjima koja ženama upućuju iz jednopartijske vlasti. Održana su četiri kongresa do 1953. godine, kada je udruženje u tom obliku prestalo sa radom. Glavna zamerka bila je da žene kroz takav način organizovanja postaju previše politički aktivne. Formiran je Savez ženskih društava, a glavni cilj je uglavnom sveden na prosvećivanje seoskih žena.

Naša zemlja je nekoliko puta prošla kroz proces usvajanja Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, CEDAW.

SFR Jugoslavija postala je potpisnica Konvencije 17. jula 1980, tek nekoliko meseci nakon što je otvorena mogućnost za potpisivanje dokumenta u sedištu Ujedinjenih nacija. Taj međunarodni ugovor jeste pravni okvir za zakon o ravnopravnosti polova u svakoj zemlji koja ga je potpisala. Po Konvenciji, diskriminacija žena predstavlja „bilo koju razliku, isključivanja ili uživanja ili delovanja žena, bez obzira na njihov bračni status, a na osnovu jednakosti žena i muškaraca, ljudskih prava i fundamentalnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj ili bilo kojoj drugoj oblasti."

Posle raspada Jugoslavije (1992), članstvo u Ujedinjenim nacijama nije automatski produženo Saveznoj Republici Jugoslaviji; u novembru 2000. godine, Generalna skupština UN ponovo je učlanila tadašnju SR Jugoslaviju (koju su činile Srbija i Crna Gora), a tek sredinom 2006. godine i Republiku Srbiju (posle raspada zajednice sa Crnom Gorom).

Iz ovog pregleda jasno je da je u prethodnih dvadesetak godina politika bila na nekom drugom mestu - ženska prava, Konvencija (CEDAW) konkretno, nije bila predmet glavnih političkih rasprava. Uobičajeno je čuti na mnogim mestima da 'sada nije vreme za to'; u Srbiji su u poslednjih dvadeset godina uvek postojale preče teme i različiti zastoji koji su onemogućavali promene. Ipak, nije sve tako crno, liderke u Srbiji postoje.

Ravnopravnost je jedna od pet vrednosti na kojima počiva Evropska unija. Da bi tu činjenicu učinila vidljivijom i jasnije podvučenom, Evropska komisija je u martu 2010. godine usvojila Povelju o ženama, kojom potvrđuje svoju posvećenost rodnoj ravnopravnosti, jačanju rodne perspektive u svim političkim aktivnostima, kao i obavezu da će se u svim aktivnostima zalagati za ravnopravnost žena i muškaraca.

Doneta je Strategija za ravnopravnost žena i muškaraca za period od 2010. do 2015. godine, koja predstavlja radni program za ostvarivanje rodne ravnopravnosti Evropske komisije, čiji je cilj da dodatno stimuliše razvoj na nacionalnom nivou i obezbedi osnovu za saradnju sa drugim evropskim institucijama i zainteresovanim stranama.

Kada se govori o strateškim interesima i razvoju jednog društva, vrlo često se postavlja pitanje zašto Rod mora biti razvojno pitanje. U jednom od najčešćih odgovora, navode se sledeći podaci:

‒ žene čine oko 51% svetske populacije;
‒ žene obavljaju 2/3 svetskog rada;
‒ žene čine 2/3 svetske nepismene populacije;
‒ žene zarađuju 1/10 svetskih prihoda;
‒ žene poseduju manje od 1/100 svetskog vlasništva;
‒ žene čine 70% svetskog stanovništva koje živi u siromaštvu, sa manje od jednog dolara dnevno (feminizacija siromaštva).

Takve nejednakosti rezultat su mnogobrojnih faktora ‒ činjenica je da žene imaju manje pristupa ekonomskim mogućnostima i resursima, poljoprivrednoj zemlji i drugim vidovima nekretnina, tehnologijama i kreditima, kao i mogućnostima zaposlenja. Zbog toga uzimanje u obzir rodnih nejednakosti nije samo razvojni cilj, već takođe znači i održivi razvoj.

 U Srbiji, premda čine skoro polovinu radne snage i završavaju studije u još većem broju, žene su i dalje znatno manje prisutne u javnom, političkom životu i na odlučujućim funkcijama, uključujući i procese razvoja socijalnog dijaloga, poslovnog okruženja, profesionalnih asocijacija.

Dakle, reč je o angažovanjima koja se tiču razvoja svake države, mestima koja su dobro plaćena, za koja je potrebno imati iskustvo, znanje, na kojima bi trebalo da su postavljeni oni koji su se radom, znanjem i liderskim veštinama dokazali u prethodnim poslovima.

U poslednjih nekoliko godina porastao je broj žena na određenim pozicijama (pomoćnica ministra, šefica sektora, instituta, agencije, ʼekspertkinjaʼ u državnoj administraciji), ali ne toliko da se dostigne bar 30% reprezentacije.

Možda je ranije bilo problema, ali čini se da su žene započele snažnju kampanju i odlučile da ne daju za početak tih svojih 30 posto, bar ne u parlamentu. Ipak, kada se pogleda stanje u upravnim odborima, slika je sasvim drugačija, kao da su za žensku emancipaciju predviđena mesta samo tamo gde se mnogo radi, a pozicije koje su malo finije i bolje plaćene, tu se već mnogo teže probijaju žene (čast izuzecima). Smatra se da žene ne umeju da lobiraju jedne za druge.

U Nacionalnoj strategiji za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti utvrđeno je šest oblasti u kojima je neophodno da se izvrši strateško delovanje na poboljšanju položaja žena. To su: ODLUČIVANjE, EKONOMIJA, OBRAZOVANjE, ZDRAVLjE, NASILjE, MEDIJI.

Slična situacija je i u državama članicama Evropske unije. U većini zemalja EU, žene su i dalje manje zastupljene u procesima i na mestima odlučivanja, posebno na najvišem nivou, uprkos činjenici da čine gotovo polovinu radne snage i dobijaju više od polovine univerzitetskih diploma u EU.

Kada je reč o ekonomiji, procenat žena manji je na svim nivoima menadžmenta. Samo 10% žena angažovano je u odborima najvećih kompanija u EU, a samo 3% njih predsedava odborima.

Istraživanja pokazuju da se ravnomerno učešće žena i muškaraca u odlučivanju isplati i da postoji pozitivna korelacija između vodećih pozicija na kojima su žene i uspešnosti posla.

Uprkos ciljevima EU, koji podrazuveaju da se na vodećim pozicijama u sektoru javnih istraživanja nađe 25% žena (ciljevi su postavljeni 2005. godine), svega je 19% stalnih univerzitetskih profesorki u EU.

Evropska komisija primeniće iste standarde za preduzimanje potrebnih napora kako bi se uspostavila bolja ravnoteža između žena i muškaraca, naročito na mestima odlučivanja.

Države poput Švedske odavno su rešile gotovo sve probleme u vezi sa rodnom ravnopravnošću i učestvovanjem žena na svim relevantnim nivoima odlučivanja i parlamentarnim aktivnostima. Potrebno je samo slediti dobre primere i učiti se na njihovim iskustvima.