Žan-Žak Ruso – filozofija i pedagogija

Francuski književnik Romen Rolan možda je najbolje opisao Rusoovu svestranost i darovitost sledećom izjavom: „Ruso je bio više ljudi u jednom čoveku, više različitih umetnika, a pritom su svi bili vrhunskog ranga".

Ruso je, u skladu sa vladajućim duhom prosvetiteljstva, verovao u snagu ljudskog razuma, kao dara koji dobijamo od prirode, i smatrao da se čovečanstvo mora vratiti prirodi. Među prvima je istakao vrednost detinjstva, kao prirodnog stanja nevinosti, i ukazao na važnost dobrog vaspitanja ‒ ključnog elementa u razvoju čoveka.

Godine 1762. objavio je pedagoški roman „Emil ili o vaspitanju", u kojem je ukazao na važne roditeljske dužnosti i predstavio osnovne pedagoške metode, neophodne u pravilnom odgajanju budućih građana.

Kako se rađamo slabi i neuki, potrebna nam je pomoć, pre svega ona pedagoška: „Sve što nam nedostaje pri našem rođenju i što nam je potrebno kad odrastemo, daje nam vaspitanje". Samo prirodno vaspitanje stvara uslove koji podstiču slobodni razvoj deteta.

Uvod u individualnu pedagogiju

Vaspitanje je, prema Rusoovim shvatanjima, temelj društva. Njegovi pedagoški stavovi predstavljaju glavno izvorište ideja individualne pedagogije. Ruso pravi obrt u tada aktuelnoj pedagogiji, postavljajući načelo da se u vaspitanju polazi od deteta, njegove prirode, interesovanja i potreba.

Pri obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju, podsticanje kognitivnog razvoja i motorike primenjuje se kroz različite metodske pristupe.

Individualizacija vaspitno-obrazovnog rada takođe je jedan od Rusoovih zahteva, koji se poslednjih decenija intenzivno primenjuje i u radu sa učenicima kod kojih su uočene smetnje u razvoju.

Tri načina vaspitanja

Ruso je isticao tri vida vaspitanja, koja su ujedno i uslov za zdravo odrastanje deteta:

- vaspitavanje dejstvom same prirode, koja razvija čovekove sposobnosti;

- vaspitavanje koje usmerava čovek, učeći dete da koristi svoje prirodne darove;

- vaspitavanje koje se ostvaruje kroz uticaj stvari iz detetovog okruženja; dete na taj način stiče neposredno iskustvo.

Vaspitanje koje treba da pruži čovek, u potpunosti zavisi od njega samog. Vaspitanje koje je delimično uslovljeno i čovekovim dejstvom jeste ono koje „pružaju" stvari, a sasvim nezavisno vaspitanje (na koje ne možemo da utičemo) jeste ono koje dolazi iz prirode.