Naš mozak u modernom svetu

Pokušaj razdvajanja bitnog od nebitnog, onoga što treba znati od onoga što treba ignorisati veoma je naporno. Paralelno sa tim, danas imamo i više posla. Pre trideset godina agenti za putovanja rezervisali su umesto nas karte za avione i vozove, trgovci su nam pomagali prilikom kupovine, profesionalni daktilografi ili sekretarice pomagali su zaposlenima u korespodenciji.

Sada sve to uglavnom obavljamo sami. Radimo poslove deset ljudi, dok istovremeno pokušavamo da imamo svoj život, i naše dece i roditelja i prijatelja, da imamo karijeru, hobije, ali i vreme za gledanje televizije. Smartfoni (pametni telefoni) postaju naš „set za preživljavanje", poput kućnog aparata koji ima kalkulator, internet, imejl, rečnik, gejmboj, kalendar, diktafon, vremensku prognozu, aplikaciju za prvu pomoć, GPS, SMS, Tviter, Fejsbuk i baterijsku lampu. Oni su moćni, rade više stvari od najnaprednijeg računara u korporativnom sedištu IBM nekada, pre trideset godina. Svi ih koristimo, stalno, kao deo manije 21. veka.

Pišemo poruke dok prelazimo ulicu, proveravamo imejl dok stojimo u redu, ručamo sa prijateljima i potajno na Fejsbuku gledamo šta naši poznanici rade; u kuhinji beležimo stavke za kupovinu dok slušamo omiljeni internet podkast, i tako provodimo svaki slobodan trenutak. Ali, uvek postoji nešto što sreću kvari. Iako mislimo da radimo nekoliko stvari paralelno, to je, u stvari, đavolska iluzija.

Erl Miler, neuronaučnik Tehnološkog instituta u Masačusetsu i jedan od svetskih eksperata kada su su pitanju saznanja o podeljenoj pažnji, kaže da naši mozgovi „nemaju mrežu za paralelno obavljanje radnji... ljudi misle da rade nekoliko stvari istovremeno, a u stvari se samo brže prebacuju sa jednog zadatka na drugi." Svaki put kada to urade, postoji kognitivna cena za to ‒ „Mi ne vladamo sa mnogo loptica u vazduhu kao pravi žongleri, već više ličimo na lošeg amatera koji vrti tanjire, frenetično se prebacujući sa jednog zadatka na drugi; ignorišući onaj prvi nakrivo postavljeni tanjir, brinemo da se ne polomi sledeći u nizu." Iako mislimo da mnogo toga uradimo, ironično, istovremeno obavljanje više radnji čini nas uočljivo manje efikasnim. Ustanovljeno je da ʼmultitaskingʼ, ili paraleleno obavljanje više radnji, povećava proizvodnju hormona stresa ‒ kortizola i adrenalina, što može previše stimulisati mozak i izazvati mentalnu maglu, ili „pomućeno" mišljenje.

Multitasking izaziva i lučenje dopamina, hormona koji podstiče zavisnost, čime se mozak efikasno nagrađuje za gubitak fokusa, ili za neprestanu potragu za spoljnom stimulacijom. I da stvari budu gore, prefrontalni korteks mozga nadležan za planiranje, utvrđivanje prioriteta, procenu posledica i potiskivanje impulsivnih reakcija, ima skolnost ka novinama, što znači da njegova pažnja lako može da pređe na nešto drugo, kao kada koristite šarene predmete da privučete pažnju dece.

Ironija za one koji pokušavaju da se fokusiraju usred ovih kompetitivnih aktivnosti je jasna: upravo onom regionu mozga koji nam je potreban da ostanemo koncentrisani ‒ lako je odvratiti pažnju. Odgovaramo na telefon, tražimo nešto na internetu, proveravamo poštu, šaljemo poruke, i svaka od tih radnji nadražuje centre mozga koji traže novine, ili nagradu, čime se potiču endogeni opijati. Nije čudo što je osećaj tako dobar, jer to je ultimativna ʼšarena lažaʼ za mozak. Umesto da osvojimo neku od velikih nagrada koje dolaze od stalnog, fokusiranog napora, mi se zadovoljavamo šećerlemama koje dobijamo kada obavimo na hiljade sitnih zadataka.

Ne tako davno, kada bi fiksni telefon zazvonio, a ljudi bili zauzeti ‒ ili se ne bi javljali ili bi isključivali telefon. Tada se nije očekivalo da svakog dobijete u trenutku, i to je bilo normalno. Danas ljudi imaju više mobilnih telefona nego toaleta. Zbog toga se ustalilo očekivanje da možete svakog da dobijete kada je vama potrebno, bez obzira na to da li to nekome odgovara. Manir je toliko usađen da na sastancima ljudi rutinski odgovaraju porukom ‒ „Žao mi je, ne mogu sada da pričam, na sastanku sam." Sama prilika da se istovremeno radi više poslova štetna je za kognitivna postignuća. Glen Vilson, svetski priznat profesor psihologije sa „Grešam" koledža u Londonu, nazvao je ovu pojavu „infomanija".

Istraživanje koje je radio pokazalo je da kada ste u situaciji u kojoj pokušavate da se koncentrišete na jedan zadatak, a imate nepročitan imejl koji vas čeka u „inboksu", to može da snizi vaš efektivni koeficijent inteligencije (IQ) za deset poena. I mada se danas marihuani pripisuju mnoga korisna svojstva (podsticanje kreativnosti, ublažavanje bola i stresa), dokumentovano je da njen glavni psihoaktivni sastojak kanabinol aktivira određene kanabinoidne receptore u mozgu, što izuzetno ometa memoriju i našu sposobnost da se koncentrišemo na nekoliko stvari istovremeno. Vilson u studiji pokazuje da su kognitivni gubici usled multistakinga čak i veći od onih pri upotrebi marihuane.

Ras Poldrak, neuronaučnik sa Stanford univerziteta, otkrio je da preuzimanje novih informacija tokom multitaskinga izaziva da one odu u pogrešan deo mozga. Ukoliko studenti uče i istovremeno pokušavaju da prate televizijski program, na primer, informacije od učenja odlaze u striatum, deo mozga koji je specijalizovan za čuvanje novih postupaka i veština, a ne činjenica i ideja. Kada nema ometanja, informacija odlazi u hipokampus, gde se organizuje i kategoriše na razne načine, i tako postaje jednostavnija za upotrebu. Erl Miler ističe da „ljudi ne mogu dobro da rade više radnji odjednom, i kada tvrde da to mogu, sami sebe varaju." Izgleda da je mozak vrlo dobar u obmanjivanju.

Jedan mladić je nedavno preminuo nakon što je u internet kafeu na Tajvanu igrao kompjuterske igrice tri dana bez pauze. Doktori su kao uzrok smrti naveli iscrpljenost organizma. Dakle, postoji i metabolička cena o kojoj piše Danijel Levitin, autor bestselera, kognitivni psiholog i neuronaučnik, profesor na Makgil univezitetu: „Kada mozak preusmerava pažnju sa jedne aktivnosti na drugu, prefrontalni korteks i striatum sagorevaju glukozu, isto gorivo koje im je potrebno da ostanu na zadatku. Ovo neprestano preusmeravanje pažnje izaziva naglo trošenje goriva, tako da se u veoma kratkom roku osećamo iscrpljeno i dezorijentisano. Mi doslovno istrošimo hranljive materije vlastitog mozga, i to vidno utiče kako na naše kognitivne tako i na fizičke performanse."

Pored ostalog, preterivanje u multitaskingu dovodi i do anksioznosti koja povećava nivo kortizola u mozgu, koji zauzvrat dovodi do agresivnog i impulsivnog ponašanja. S druge strane, fokusiranje na zadatak kontrolisano je u prednjem cingularnom korteksu i striatumu, i jednom kada se aktivira, održavanje tog stanja koristi manje energije od multitaskinga i smanjuje potrebe mozga za glukozom. Ali to nije sve, multitasking zahteva i donošenje odluka: Da li da odgovorim na ovu poruku ili da je ignorišem? Gde da arhiviram ovaj imejl? Da li da nastavim sa radom ili da napravim pauzu?

Donošenje odluka, dakle, teško pada i našim neuronima, jer male odluke oduzimaju energiju isto kao i velike. Prvo gubimo kontrolu impulsa. To se naglo pretvara u „potrošeno stanje" u kojem, pošto smo utrošili energiju na niz beznačajnih odluka, možemo doneti više pogrešnih odluka, i tako, ugroziti nešto zaista važno.