Kompjuterski program za prepoznavanje laži

Istraživači su se odlučili za analizu realnih situacija, a ne eksperimentalnih, jer smatraju da u uslovima laboratorijskog eksperimenta ljudi ne mogu ubedljivo da lažu. Subjekti koji bi u programu istraživanja lagali za određen iznos novca, ne bi imali ni približno jak motiv kao ljudi koji lažu u stvarnoj situaciji, želeći da se na neki način zaštite od imaginarnih ili realnih posledica istine.

U eksperimentu laž biva precizno identifikovana u 75% slučajeva, dok je uspešnost otkrivanja laži uz pomoć ljudske intuicije tek oko 50%, što je na nivou standardne statističke verovatnoće.

U istraživanju su korišćeni video-zapisi aktuelnih sudskih slučajeva i materijali sa sajta „Projekat nevinosti" (The innocence project), koji je nastao u cilju pomaganja nepravedno osuđenima.

Video-zapisi uključuju svedočenja optuženih, tužilaca i svedoka. U polovini tih zapisa subjekti ne govore istinu, tj. lažu. Prilikom određivanja ko govori istinu, odnosno koji iskazi su istiniti, a koji lažni, vršeno je poređenje tih iskaza sa kasnije donetom presudom.

To znači da ova studija ima premisu koja nije maksimalno pouzdana, jer postoje greške u presudama i nevino optuženi.

Prilikom istraživanja, audio-zapisi transkribovani su do detalja (uključeni su i uzdasi i uzrečice poput ʼmmmʼ, ʼuhʼ, ʼaaaʼ). Potom je analizirano koliko često subjekti upotrebljavaju određene reči ili kategorije reči. Izbrojani su i gestovi pomoću tzv. „šeme za dekodiranje interpersonalnih interakcija".

Ova matrica podrazumeva po devet različitih pokreta glave, očiju, obrva, usta i ruku. Kompjuterskom programu je prepušteno da sortira zapise po navedenim kategorijama.

Kombinacijom analize reči i gestova, preciznost je dostigla 75%, što prevazilazi pouzdanost obične ljudske procene. To je zanimljivo, jer kompjuter nema intuiciju koju poseduju mnogi ljudi. Može se slobodno reći da ljudi nisu pouzdani ʼdetektori lažiʼ.

Iako postoje diskretni znaci u ponašanju onog koji ne govori istinu, ljudskoj pažnji ti znaci izmiču. Kada komuniciramo, mi se ne bavimo brojanjem gestova, već pratimo opštu sliku, ali istovremeno pratimo i svoje misli koje nam odvlače deo pažnje. I naravno, često nismo objektivni.

Uobičajeni obrasci ponašanja koji prate laganje

Rada Mihalcea i Mihai Burzo, naučnici koji su sproveli istraživanje, pratili su video-zapise ljudi koji lažu, i tako konstatovali prisustvo sledećih obrazaca ponašanja:

1. pravljenje grimasa u 30% slučajeva, nasuprot 1% kod onih koji govore istinu, što je značajna razlika;

2. gledanje sagovornika u oči: 70% onih koji lažu nasuprot 60% ʼistinogovornikaʼ;

3. gestikuliranje obema rukama: 40% prema 25%;

4. govor sa dosta uzdaha i uzrečica tokom laganja;

5. distanciranje uz pomoć češće upotrebe trećeg lica jednine i množine, tj. izbegavanje upotrebe prvog lica.

Početak velikog projekta

Ova studija predstavljena je 2015. godine na Međunarodnoj konferenciji o multimodalnim interakcijama. Ovde je prikazan samo deo rezultata preliminarne faze jednog velikog projekta.

Interesantna je ideja da se već dobijeni nalazi uporede sa indikatorima psihofiziološke prirode, sličnim onima na koje se oslanjaju klasični detektori laži, kao što su broj srčanih otkucaja, brzina disanja i sl.

Nezaobilazna „intervenišuća varijabla" svakako je i kulturološki faktor. Gestikulacija koja prati bitne delove verbalne komunikacije često je drugačija u različitim kulturama. Veoma je važno da se ni u jednoj fazi u potpunosti ne isključi faktor ljudske procene. Zato su u prvoj fazi ove studije istraživači sami, bez upotrebe kompjutera, vršili klasifikaciju gestova.

Cilj je da se kompjuter obuči da to radi sam, ali na osnovu opsežne baze podataka. Kada se dovrši izrada kompjuterskog sistema, može se pretpostaviti da će izuzetno koristiti agentima bezbednosti, sudijama, vaspitačima, kao i stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem.