Bakterije: prva pomoć u funkcionalnim poremećajima

O tome - šta su funkcionalni poremećaji i kako se oni razlikuju od organskih bolesti ‒ za emisiju „Sve boje života" razgovarali smo sa prof. dr Nikolom Milinićem, načelnikom Odeljenja gastroenterologije KBC „Bežanijska Kosa".

- Danas u medicini, posebno u gastroenterologiji, postoji više od četrdeset poremećaja koje zovemo „funkcionalnim poremećajima".

To su, recimo, bol ili nelagoda u predelu želuca ‒ dispepsija, sindrom prenadražljivog creva, neki simptomi konstipacije, otežanog pražnjenja, sindrom bolova u trbuhu i niz oboljenja za koja ne možemo da nađemo uzrok, koja ne razumemo dovoljno i za koja smatramo da ne spadaju u takozvane organske bolesti.

Postoje brojne teorije šta se iza toga krije, ali je veći problem kako ih lečiti. To su često i veoma skupe bolesti. Postoji podatak, o tome se mnogo ne zna, da je dispepsija, kada je funkcionalna, najskuplja bolest koja postoji ‒ recimo, u SAD na godišnjem nivou to je četrnaest milijardi dolara direktnih troškova za lečenje ovih pacijenata.

Dijagnostika poremećaja podrazumeva isključenje postojanja organske bolesti, a to znači da se mora uraditi više pregleda nego što biste uradili da morate da nađete neku organsku bolest. Za njih kažemo i da su najlakše bolesti koje se najteže leče.

Dispepsija je, na primer, u 40% slučajeva organska, a u 60% neorganska, odnosno funkcionalne prirode. Pri tome, te tegobe uopšte nisu zanemarljive, one su izuzetno kompleksne i prilično se odražavaju na život i radnu sposobnost pacijenata, koji često imaju poremećen san i puno različitih problema druge prirode.

Govori se i o toj osovini mozak - creva?

‒ Danas se smatra da se nervni sistem ne može dobro razviti ako nema impulse iz creva, i obrnuto: mozak stalno kontroliše aktivnost creva.

"Sindrom prenadražljivog creva, jedan funkcionalni poremećaj, nastaje negde u nekom problemu tog kontakta između creva i mozga, možda u određenom trenutku ako nastane neko blago zapaljenje ili iritacija, creva šalju impulse u mozak, koji onda luči određene supstance koje bi delovale na crevo, i na taj način može da dođe do osećaja bola, nelagode.

Postoje i određeni mikroorganizmi koji imaju ulogu u ovom kompleksnom sistemu. Danas razumemo da je u pitanju veza između mozga, creva i našeg mikrobioma, tj. mikroorganizama.

Smatra se da 10‒15 % dnevne energije mi dobijamo u stvari aktivnošću tih bakterija u našim crevima, koje razlažu supstance koje mi ne možemo da razložimo. Biotin H, vitamin koji mi uopšte ne možemo da sintetišemo, sintetišu bakterije u našim crevima, kao i Ka-vitamin. Njihova uloga je ogromna. Izolovane su najmanje dve vrste bakterija koje mogu da luče gama-aminobuternu kiselinu ‒ to je transmiter koji proizvode naše ćelije i služi da spreči ekscitaciju, tj. prolazak nekontrolisanih impulsa kroz naše telo, jer bi čovek bio strahovito agitiran, anksiozan, radio bi mnoge nevoljne pokrete, a gama-aminobuterna kiselina vrši tu kontrolu prolaza.

Ljudi i mikroorganizmi - superorganizmi

- Priča o dobrim i lošim bakterijama je kao da imate neku svoju vojsku koju vi organizujete kako će štititi svoju teritoriju, i smatra se da kad nastane infekcija to je samo zato što nam je ta vojska oslabila i dozvolila da neprijatelj uđe. Oni se bore za nas. Helikobakter pilori, na primer, ne može uvek da inficira čoveka, jer tamo gde ima drugih miokrooranizama koji su zaposeli tu teritoriju ne može da dođe helikobakter ‒ to su pokazali brojni eksperimenti i na životinjama i na ljudima.

Danas se smatra da sa mikroorganizmima, u nama i na nama, činimo, u stvari, jedan superorganizam i da bez njih ne bismo mogli da živimo. Kako možemo to da dokažemo: recimo, radili su eksperimete na obeskličenim miševima koje su ozračili i tako pobili svu floru koja se u njima i na njima nalazi; onda su uspeli čak da sa miša koji ima sindrom prenadražljivog creva, po svim kliničkim parametrima sve to prenesu na miša koji to nema.

Tako da je razmišljanje o funkcionalnim poremećajima posebno u gastroenterologiji nešto što sada zaokuplja nas gastroenterologe, ali i medicinu u celini, i vrlo je interesantno šta će se ispostaviti kao konačni odgovor na pitanje šta su funkcionalni poremećaji.

Da li to onda znači da će otvoriti novi putevi i dijagnostike i lečenja?

‒ Naravno, i shvatanja bolesti za koje danas i ne sanjamo da imaju veze sa nečim sasvim drugim. Ja bih rekao u stvari jednu suštinsku stvar: zapadna medicina je medicina koja posmatra krošnju drveta. Kada govorimo o bolesti, a to je aktivnost, kako funkcioniše u okruženju, tu treba tražiti uzroke bolesti.

Pa onda imate stablo, tu se odvijaju brojni procesi zasnovani na lučenjima određenih citokina, i tek u krošnji nastaje neka definisana bolest kardiovaskularna, plućna, neki tumor, neka hematološka bolest. Dakle, ne treba čekati da se bolest ispolji, smatra se da bolest mnogo ranije nastaje. Upravo razumevanje mikrobioma, razumevanje funkcionalnih poremaćaja uopšte, dovešće do toga da mi medicinu bolje sagledamo.