Obred i pozorište

„Kolektivno-nesvesno prepuno je najdragocenijih sadržaja, tipičnih likova i situacija i oni se u određenim životnim okolnostima pojavljuju u vidu simbola, religijskih ideja i mitskih slika." ‒ smatrao je Jung.

Neki naučnici u mitovima nalaze prauzore umetničke imaginacije i kulture naroda, jer je mit središnja snaga koja ritualu daje arhetipsko značenje. Religija, kult, sujeverje i pobožnost bili su na taj način nerazdvojni deo života čoveka antike, a svakako i praistorije, bez obzira na vid manifestacije.

Većina istoričara i teatrologa na Zapadu govori nam o tome da je antičko pozorište proisteklo iz kultnih igara i religijsko-spektakularnih prikaza paganskih svetkovina, tačnije pri upražnjavanju njihovih kultova.

Tako je bilo i u starom Egiptu, gde su se javne proslave odigravale pod znakom božanstva, u prisustvu faraona kao otelovljenja božanstva.

Isto tako, sve seoske, lovne, agrarne i druge narodne svečanosti tog doba (čak i kasnije, u vreme antičke Grčke, Rima i Vizantije), uvek su posvećivane božanstvima, zaštitnicima tih delanja, u prisustvu sveštenstva.

Proslave su prema formi bile vezane za svetovni deo života, a prizivano božanstvo trebalo je da svojim prisustvom pomogne, zaštiti, usreći. Njegovo prisustvo realizovano je na različite načine: totemima, kipovima, svetim životinjama i konačno ‒ ljudima koji su ga predstavljali, u većini slučajeva, pod maskom božanskog lika. U tome teatrolozi Zapada nalaze prvi vid pozorišnog čina: prerušavenje, to jest, u tome vide „koren" glume.

Dramski pisac u pozorištu ima približno istu ulogu kao šaman ili sveštenik u obredu ‒ predstavlja komunikatora koji posreduje između ljudi i boga, uspostavlja vezu kroz trans, vizije, snove, dajući smisao nedokučivim silama koje su delovale na ljude i svet u kome živimo.

Ples, ritmička igra, pevanje, imitiranje borbe i sviranje bili su deo spektakla, pa se odatle može zaključiti da su se vremenom kult i spektakl razvojili, te su iz jednog zajedničkog prastabla nastale dve grane, međusobno različite, mada u mnogim elementima vrlo bliske; no jedno je kult, a drugo spektakl.

Formiranjem klasnog društva formira se klasni spektakl. Takva podela zadržala se u izvesnoj meri do danas.

Postojali su opšti, javni, zvanični spektakli sa kultnom sadržinom, zatim dvorsko-vladarski spektakli, gde je neznatan kultni sadržaj, i paradne zabave u kojima je prisutan i kultni sadržaj. Sve je to vrlo blisko povezano sa pozorištem.

Kada se glumci i publika spoje i predaju kolektivnom doživljaju, događa se neophodna misterija. Taj naročiti fenomen javlja se i u ritualu kroz jako osećajno angažovanje, u činu koji proističe iz života.

Pozorište nudi najviše hrane imaginaciji, pa dolazimo do zaključka da njegovi koreni izrastaju iz drevnih rituala.

Posebna forma, koju možemo nazvati „drama kroz igru", takođe se čuva i izvodi u vanevropskim kulturama. Tako, na primer, rituale na Baliju najbolje ilustruje Barong igra ‒ komplikovana priča sa velikim brojem izvođača u kojoj su prisutni uticaji indijskih epova Ramajane i Mahabharate.

Korisno je, stoga, prisetiti se da sama magija predstavlja još jedan pokušaj čoveka da se bavi skrivenim delom psihe i da za njega stvori sistem reči, što je takođe u domenu pozorišta.