U loži – Dečak na biciklu

Leto 1931. godine. „Vilu slavuja" (Villa les Fauvettes), udaljenu dvanaest kilometara od centra Pariza, iznajmila je jedna od najpoznatijih muzičkih porodica na svetu - jevrejska porodica Menjuhinov iz San Franciska. Kuća je bila prekrasna, od kamena, na tri sprata. Šljunkovita staza vodila je do stepeništa, pročelja palate okružene urednim travnjakom, cvetnim žbunovima i drvećem. Bila je to zaista rezidencija, a ne obična kuća za stanovanje. Više je ličila na vilu iz nekog Balzakovog romana nego li dom američke porodice s troje dece. No Menjuhinovi su bili naviknuti na raskoš, i to zahvaljujući petnaestogodišnjem sinu Jehudiju.

U petnaestoj godini je bio međunarodna zvezda. Jedno letnje jutro Jehudi i njegova jedanaestogodišnja sestra proveli su čučeći pored živice, vireći ljubomorno u susedno dvorište. Gledali su komšijsku decu kako se po dvorištu vozikaju na biciklu. Za njih je to bila zabranjena stvar, jer šta ako Jehudi ili njegova sestra, pijanistkinja Hepziba, polome ruku?

Kratke pantalone i brižljivo ispeglana košulja činile su da Menjuhin izgleda mlađe - kao dete. Ipak, imao je nepokolebljivu volju. Odlučio je da nauči da vozi bicikl. Penjući se jedno drugom na ramena, brat i sestra uspeli su da preskoče kapiju i tiho se išunjaju do komšijskog dvorišta. U roku od par nedelja, mladi violinista je ponosno vozio bicikl ispred „Vile slavuja". Jehudi i Hepziba znali su da neće biti kažnjen zbog svoje neposlušnosti; nikada i nije. Roditelji Moše i Maruta, rođeni u Belorusiji, uvažavali su njegovu obdrenost na svaki način. Tako je i najmlađa sestra Jalta uskoro počela da vozi bicikl.
Ova priča (izuzev straha od lomljenja ruke), tek malo odudara od neke koju bi mogao da ispriča bezmalo svako. Ipak, Jehudi Menjuhin, rođen pre stotinu godina (22. aprila 1916) bio je nešto sasvim izuzetno. Osim što su ga uočili kao „čudo od deteta", ostao je upamćen kao jedan od najvećih violinista dvadesetog veka. Od svoje devete do petneste godine bio je među najbolje plaćenim muzičarima na svetu - pravo porodično sunce, svi su se ʼvrteliʼ oko njega i njegovog talenta.

Čitavog života su ga fotografisali, intervjuisali, snimali. Menjuhin je možda prva ʼmultmedijalna zvezdaʼ klasične muzike. Njegovo muziciranje lako je dopiralo do ljudi: uspevao je da svojim sviranjem učini da ga drugi razumeju. Bez obzira na muzičko obrazovanje i to da li je svirao Bahov E dur koncert, improvizovao sa Grapelijem ili Ravjem Šankarom - publika nije mogla da se zasiti sviranja Jehudija Menjuhina ni vesti iz njegovog privatnog života. Činilo se da neće uspeti da živi životom koji ne predstavlja isključivo udar na sujetu. Ipak, jeste. Ne uspevši da zasiti svet svojim muzičkim darovima, baron Jehudi Menjuhin umro je posle kratke bolesti pluća u Berlinu, 12. marta 1999.

„Muzika živi i diše da bi nam kazala ko smo i sa čime se suočavamo. To je put koji vodi od nas do beskraja." - napisao je svojevremeno violinosta Jehudi Menjuhin.