Patnje pametnog čoveka

Da li natprosečno inteligentni ljudi lakše prolaze kroz život? Postoji nekoliko izazova i teškoća sa kojima se oni susreću češće od ostalih. Od toga kako će se izboriti sa tim zamkama zavisi da li će prevazići osećaj izolovanosti.

Inteligentni ljudi vide više i dublje, brže povezuju stvari od drugih. Imaju svest o pravcu u kome treba da se odvija njihov život, i on se najčešće razlikuje od puteva drugih ljudi.

Ukoliko ono što rade ne doprinosi cilju koji su zamislili, skloni su samookrivljavanju i veruju da su sami sebi učinili ʼmedveđu usluguʼ. Natprosečno inteligentni ljudi, smatra Džonson Ki, pod većim su pritiskom od prosečnih ljudi.

Ne libe se da sami sebi postave visoke ciljeve i zahteve, a ako ih ne ispune, u samokritici su nemilosrdni.

Analiza i paraliza

Inteligentni ljudi žele inteligentne prijatelje. Kada upoznaju novu osobu, „testiraju" njenu inteligenciju krajnje nevinim pitanjima. Čak i ako mogući prijatelj pokaže slična interesovanja i ima šta da ponudi, lako se može desiti da bude „oduvan" ukoliko se njegov uvid u događaje i svet ne podudara sa stavom zahtevne, inteligentne osobe.

Prava istina je da natprosečno inteligentni ljudi naginju usamljenosti. Na poslu imaju običaj da se osame, i dok drugima deluju posvećeno i ambiciozno, česta izdvojenost može ih učiniti depresivnim.

Skloni su preteranoj analizi i pre nego što donesu odluku (ako se to uopšte dogodi) postavljaće sebi bezbroj pitanja „šta ako...". Perfekcionisti su i žele da budu sigurni da će njihova odluka dovesti do najboljeg mogućeg ishoda. Ovo može biti veoma frustrirajuće, pogotovu ako predvode tim ili su na čelu neke organizacije.

Upravo ih njihova sklonost ka analitičkom mišljenju može potpuno paralizovati.

Blažena glupost i prokletstvo pameti

Inteligentni ljudi nemaju problema da usvoje novo znanje i brzo povežu stvari. Zato su nestrpljivi i imaju probleme kada pokušaju drugima da prenesu svoja znanja ili zaključke.

Ako sve ne ide glatko, brzo odustaju i gube volju da pomognu drugima. Kao posledica, sve što inteligentni ljudi kažu, čak i kada su u pitanju samo činjenice, ostalima zvuči pretenciozno. Zato i nije čudno što natprosečno inteligentni ljudi svoju inteligenciju smatraju prokletstvom, i zavide drugima na „blaženom neznanju".

Zbog stalnog nastojanja da prikriju svoje mentalne sposobnosti i predstave se kao neko prosečniji, osećaju kao da su izdali sami sebe, pa onda postaju anksiozni.

Mudar i srećan

Da li inteligentni ljudi ne umeju da budu srećni? U našem jeziku postoji razlika između značenja reči pametan i mudar. Sigurno pamtite neku stariju, mudru osobu (možda dedu ili babu), za koju ste kao dete verovali da poseduje znanja i tajne, većini nedostupne, ličnost sa bogatim životnim iskustvom, unutrašnjim mirom, svešću o svetu i sopstvenim ograničenjima i potrebama.

Biti pametan ne znači biti mudar, mudrost je više od toga. Uključuje ne samo kognitivne sposobnosti već i emocionalnu i socijalnu inteligenciju, životno iskustvo i duh. Tajna mudrosti istovremeno je i tajna sreće: prihvatiti život i ljude upravo takve kakvi jesu u njihovoj nesavršenoj lepoti, raznolikosti, nepredvidivosti i iznenađenjima koje donose.