Zavidljivi kompozitori

Neki u takvim situacijama čak razrogače oči, stisnu usne. Kada zavidnik odluči da rečima izrazi svoje osećanje, tada - suočen sa tuđim uspehom - omalovažava taj uspeh, ali često i samu ličnost.

Pesnik Jovan Dučić smatrao je da je zavist urođena čovekova osobina, te da je samo pitanje kako je određana osoba obuzdava, skriva, tačnije - pokazuje.

Uopšte nije važno da li zavidnik poznaje osobu kojoj zavidi! Ni vreme nije bitan činilac. Moguće je zavideti i osobama koje su živele nekoliko stotina godina ranije!

Poznato je da su muzičari posebno zavidljivi, verovatno zato što imaju izraženu taštinu i želju za priznanjima u javnosti.

Na sam pomen imena Đoakina Rosinija, Ludvig van Betoven dobio bi napad besa, posebno ukoliko bi mu neko pomenuo operu „Seviljski berberin".

"Moj kuvar bi bolje komponovao!"

Antipatije su bile obostrane. Rosini je Betovenovu muziku smatrao neprirodnom. Georg Fridrih Hendl isticao je u više navrata da bi njegov kuvar (u koga je po svoj prilici imao veliko poverenje) pisao bolju muziku od Kristofa Vilibalda Gluka. Francuski kompozitor Moris Ravel tvrdio je da je Johanes Brams napisao Drugi koncert za klavir i orkestar ne za klavir, već protiv klavira!

S druge strane, Igor Stravinski isticao je da Ravel piše kao „švajcarski sat " (tobože hvaleći ga). Nikolaj Rimski Korsakov nije imao reči hvale ni za koga. Svima je persirao, pa i najbližim kolegama i prijateljima.

Venecijanski kompozitor Benedeto Marčelo zavideo je svom sugrađaninu Antoniju Vivaldiju. Kada je 1720. godine u Veneciji objavljen pamflet (naravno, nepotisan) u kome se najgorim rečima govori o opersko-koncertnim prilikama vezanim za delovanje sveštenika - kompozitora Vivaldija, odmah su prepoznali delo Marčela. Zamerao je Vivaldiju sve - od toga što ne drži mise (Vivaldi je patio od astme i nije mogao da dođe do daha), do toga što se zaljubljivao u svoje učenice.

Premda ih je delila značajna vremenska udaljenost, Vivaldija "nije mogao da smisli" ni Stravinski, kome je inače malo ko bio po ukusu. Govorio je da „crveni sveštenik" (kako su zvali Vivaldija) nije napisao nekoliko stotina koncerata, već samo jedan koji je varirao više puta!

 "Ogovaram Debisija po celom Parizu!"

Petar Iljič Čajkovski tvrdio je da može da zaspi čim začuje prve taktove muzike Riharda Vagnera, dok je za Bramsa napisao: „Razdražuje me njegova nadobudna osrednjost koju svi prepoznaju kao genijalnost!"

Johanes Brams bio je poznat kao svađalica i osoba koja "nikome ne ostaje dužna". Kada je na koncertu u Hamburgu čuo Petu simfoniju Čajkovskog, pozvao je na ručak kompozitora da bi mu "u lice sasuo" niz uvreda! Najviše je ipak mrzeo Antona Bruknera - pisao je da boluje od „simfonijske bolesti" i da su njegova dela zasnovana na blefu, koji će za nekoliko godina biti raskrinkan.

Klod Debisi nije cenio takoreći ni jednog jedinog kompozitora izuzev Johana Sebastijana Baha i Erika Satija. Osvetio mu se Kamij Sens-Sans, kompozitor „Karnevala životinja". Kada su ga pitali šta radi, Sen-Sans, poznat kao pijanista, orguljaš i naučnik, odgovorio je uz vragolast osmeh: „Šta radim? Ogovaram Debisija po celom Parizu!"