Kako doneti odluku?

Odluke se razlikuju po važnosti, pozitivnim i negativnim efektima koje mogu da prouzrokuju i mnogim drugim parametrima. Zato nije svaku odluku podjednako lako doneti.

Psiholog Kaja Ostojić kaže da prilikom odlučivanja neki od nas uvek dobro promišljaju i vagaju do beskonačnosti, dok drugi odluke donose automatski, intuitivno i brzo:  „To je više pitanje za psihologiju ličnosti nego za psihologiju teorije odlučivanja. Da li to ima veze sa nekim crtama ličnosti? Ima načelno. Ima veze sa anksioznošću, neuroticizmom, ruminacijom. To je pojam koji znači preživanje - ne fizičko preživanje, nego mentalno. Znači, uradimo nešto i onda razmišljamo opsesivno i dugo, brinući pri tom o tome šta smo uradili ili šta smo odlučili".

Publicista Voja Antonić navodi da neko vrlo lako donosi odluke, neko teško; ima onih koji uopšte ne umeju da donesu odluku, drugi očekuju da im se odluka sugeriše, a postoje i oni koji očekuju da im drugi daju savet pa da urade baš suprotno: „Donošenje odluka bilo bi mnogo lakše kada ne bi bilo toliko dušebrižnika koji nam neprestano sugerišu koje odluke da donosimo. Kad kažem dušebrižnika - pokušavam da budem ironičan, jer to su uglavnom ljudi koji nas šteluju da donosimo odluke kakve njima odgovaraju. Ako zaista želite nekome da pomognete, onako nesebično, bolje bi bilo da mu dopustite da sam donese tu odluku, a ne da je donesete umesto njega. To je prava pomoć ".

Dr Kaja Ostojić tvrdi da grešimo ako mislimo da nam psihologija kao nauka može pomoći da donsemo prave odluke:  „Psihološka teorija odlučivanja, koju psihologija deli sa matematikom i ekonomijom, zapravo se ne bavi time šta je ispravna odluka, a šta ne. Ona proučava odnos okoline i našeg kognitivnog sistema. Kognitivni sistem oblikuje parametre okoline, a oni zauzvrat predviđaju šta ćemo mi odlučiti. Tako da, ako kreiramo okolinu određene strukture, mi možemo da predvidimo šta će ljudi odlučiti. Ne možemo da im kažemo da je to najbolje za njih, ali možemo da ih, uslovno rečeno i ne baš lepo, nateramo da odluče ono što mi želimo".

Nema tačnog recepta

Voja Antonić tvrdi da nam se odluke uglavnom sugerišu i vrlo često „suptilno" nameću, a pri tom poseban akcenat stavlja na reklame:  „Ako gledate reklame, njihova poruka obično glasi  ʼbudite svoji i kupite to i toʼ - što u prevodu znači - budite svoji pa uradite ono što vam mi kažemo".

"Vrlo često nam se podmeće nešto što se zove ʼlažna dilemaʼ. To znači da nam se nude dve opcije od kojih nam se nijedna ne sviđa, a nama ne pada na pamet da uvek postoji i neka treća. Recept ili naučna formula za donošenje prave odluke ne postoji, ali ono što nam nauka može ponuditi jeste naučni način razmišljanja", objašnjava Antonić.

Taj način razmišljanja, vrlo pojednostavljeno rečeno, svodi se na to da svaku tvrdnju treba dokazati. Znači, ako odluke donosimo na osnovu nekih pretpostavki, treba da razmislimo koliko su one dokazane i verodostojne,  koliko smo tek samo umislili nešto, i donosimo odluku na osnovu nekih predubeđenja, a koliko je to zapravo dokazano. To bi bio nekakav naučni način razmišljanja i on često može da pomogne u životu pri donošenju važnih odluka -savetuu stručnjaci.