Prvi kiborg na svetu – sluša boje, gleda zvuke

Nil Harbison je rođen je 1984. godine u zelenoj Irskoj, ali boju trave nikada nije video. Odrastao je i studirao kompoziciju u sunčanoj Kataloniji, mada je za njega Sunce sivo. Dao je desetine TV intervjua, ali može da gleda samo crno-belu televiziju. Zato što je rođen potpuno slep za boje i svet vidi u nijansama sive.

Uprkos tome on može da razlikuje više boja nego ljudsko oko – od infracrvene do ultraljubičaste. Sve to uz pomoć čipa i antene koje je ugradio u glavu. Na vrhu antene je kamerica koja snimi boju i šalje tu informaciju do mozga gde se stvara zvuk. A boje razlikuje tako što svaka ima svoj ton.

„Antena je zapravo organ koji mi daje novi osećaj, koji je najsličniji zvuku, ali to nije zvuk, već vibracija u mojoj lobanji koja postaje unutrašnji zvuk. To je više kao misao o zvuku, nego što stvarno čujem zvuk“, objašnjava Harbison u intervjuu za RTS.

Nil je postao kiborg onog trenutka kada je antena postala deo njegovog tela. „Kiborg je osećaj identiteta. U mom slučaju, to je osećaj da sam tehnologija, osećaj da nema razlike između sofvera i mozga, to je ono zbog čega osećam da sam kiborg“, kaže Harbison.

Infracrvena – omiljena boja

Iako sve vidi crno-belo, može da oseti više boja nego ostali ljudi – od infracrvene do ultraljubičaste.

„Moja omiljena boja je infracrvena, koja je nevidljiva ljudskom oku, ali mnoge životinje mogu da je osete. To je boja koja me čini bližim nekim drugim vrstama i zato je volim. Uz to, mogu da znam da li su detektori pokreta u prodavnicama i bankama uključeni ili nisu. I u mnogim slučajevima su isključeni“, priča Harbison.

On svoju glavu može da poveže na internet i tako prima boje sa bilo koje tačke na planeti, pa i šire.

„Mogu da se povežem sa Nasom i osetim boje iz svemira. Antena mi omogućava da istražujem kosmos, a da pri tom ne odem fizički tamo. To zovem senstronaut (eng. sense + astronaut), zbog toga što šaljem osećaje u svemir“, kaže naš sagovornik.

Muzika Pabla Pikasa

„Antena mi omogućava da čujem boje, što znači da mogu da čujem Pikasa, mogu da čujem Salvadora Dalija. Svi ti slikari postaju kompozitori. Uživam da slušam Endija Vorhola na primer, ili Rotka. To je umnogome promenilo način na koji osećam umetnost“, priča Harbison, koji je i sam umetnik. Slika ono što čuje i komponuje ono što vidi.

Ipak, kod kiborga nije sve muzika. Harbison upozorava da ćemo se u narednim decenijama susresti sa problemom hakovanja čipova koji su ugrađeni u tela ljudi, ili, kako kaže, „kako da ne dozvolimo hakerima da uđu u naše misli“.

„Kao što možete da se prehladite, tako i moj čip može da bude zaražen virusom. Pošto ne postoji doktor za kiborge, moram da odlučim da li da idem kod stručnjaka za računare ili kod lekara“, kaže Nil.

Uhvati Pokemona!

Harbisonu je bilo potrebno neko vreme da se navikne na reakciju ljudi kada ga vide sa antenom koja viri iz glave. A i njima da se naviknu na njegov novi organ.

Od 2004. godine kada je ugradio antenu, bilo je različitih pitanja: da li na glavi ima lampu za čitanje, mikrofon, kameru. Pokušavali su i da mu iščupaju antenu.

„Pre dve godine mnogi su jurili Pokemone, pa su trčali za mnom da me uhvate. Menjalo se mišljenje ljudi, ali nadam se da će ljudi u dve hiljade dvadesetim godinama misliti da je to samo jedno novo čulo, i da će na ulicama biti više ljudi sa novim organima“, kaže Nil.

Veruje da će ugrađivanje čipova i druge tehnologije u ljudsko telo postati normalna pojava kod onih koji su rođeni u 21. veku.

„Generacija koja odrasta sa tehnologijom je već psihološki sjedinjena sa njom, pa biološko sjedinjavanje nije veliki korak“, zaključuje Harbison.