Када жене певају као мушкарци

У Јапану, земљи у којој се за наклоност публике поред традиционалних домаћих форми театра као што су но драма, кабуки или луткарско позориште бунраку, надмећу и трупе које изводе у западњачком стилу и разне алтернативне, експерименталне сцене, „Музички театар Такаразука“ је последњих деценија најпосећенија и најпопуларнија позоришна трупа.

Та чињеница сама по себи можда не би било довољна да покрене електронско перо или да испуни новински ступац.

Међутим, тај театар из истоименог града у префектури Хјого новинарски задатак чини лаким, јер његова пракса и историја нуде прегршт необичних и фасцинантних детаља, од којих је најупадљивији тај да у њему жене играју све мушке улоге.

Штавише, оне су листом неудате, не само због тога што густ распоред и напорне вежбе и пробе захтевају физичку спрему која не дозвољава прекид услед трудноће, већ и стога што колектив љубоморно негује своју дугу традицију: у време оснивања у другој деценији прошлог века програм одгоја тих младих уметница садржао је и изражену моралистичку ноту и одражавао аспирације да се од њих, у складу с конфучијанским идеалом породице, направе и добре супруге и мајке, због чега чланице и данас по правилу напуштају трупу када се одлуче на брак и рађање деце.

Магнет за девојке

Та, патријархалним назорима обојена, и могло би се рећи, застарела пракса, међутим, не умањује привлачност трупе за девојке које сањају о томе да живот посвете музици.

Популарност код публике, професионални и друштвени статус који доноси припадност том престижном позоришту, као и изазов који представља овладавање различитим вештинама: песмом, плесом и глумом, велики су мотиви за пуно младих, па је конкуренција на строгом пријемном испиту жестока - за свако слободно место пријави се између 20 и 50 девојака.

Пре него што се прикључе редовној групи извођача нове чланице се обучавају две године и дужне су да поред певања, балета, плеса и глуме, вежбају клавир и традиционалне жичане инструменте, кото и шамисен.

Куриозитет је да се оне упућују на пар недеља у јапанску армију да се науче постројавању, правом држању, уредности и дисциплини. Оне, такође, слично војној пракси, значајан део слободног времена проводе детаљно и педантно чистећи собе интерната у којем су смештене и просторије у којима вежбају.

Театар има и сопствени систем за рангирање у којем највише повластице и привилегију да буду лице трупе у промотивним наступима добијају девојке које су захваљујући свом умећу и карактеру проглашене за тзв. „звезду највишег ранга“.

Оне су по правилу задужене за играње главних мушких улога, што подразумева певање дубљим, измењеним гласом и усвајање и увежбавање мушких манира у кретању и говору.

Необична историја

Чињеница да читав колектив чине искључиво жене у страним медијима се често тумачи као противтежа кабукију, традиционалном јапанском позоришту у којем мушкарци играју све улоге, укључујући и женске, односно, као израз еманципације жена у уметности. Има и покушаја да се састав и велика популарност трупе међу женама, објасне и психолошки, као манифестација полусвесних или несвесних нагона сексуалне природе.

Мада у тим тумачењима можда има неке истине, главни разлози за то што трупу чине само жене заправо леже у конкретним економским и друштвеним околностима с почетка двадесетог века када је она основана.

Односно, пре него израз високих филозофских стремљења или манифестација затомљених порива фројдовског типа, састав трупе је последица врло прагматичних решења за свакодневне проблеме, као што су пословање и развитак предузећа, недостатак новца, па и јавна критика.

Наиме, тај театар, који изводи адаптиране и оригиналне мјузикле и гламурозне плесне тачке, основала је тада млада железничка компанија која се борила за опстанак и своје место на тржишту транспорта људи и робе.

Приватно предузеће „Ханкју“, са седиштем у трговачком и индустријском граду Осаки, управо је било изградило железничку линију која је полазила из срца тог велеграда, али се завршавала на периферији у месташцу Такаразука, које је у то време било врло ретко насељено.

Да би избегла велике губитке које је наговештавала релативно неповољна географска локација пруге, компанија је била присиљена да осмисли начин на који би могла да привуче више путника у своје возове. Као нужност наметнула се идеја да се у самој Такаразуки створи нови садржај који би грађане Осаке подстакао да више путују у то мало насеље.

С обзиром да је у њему већ постојала четврт са традиционалним јавним купатилима изграђеним на топлим изворима и да је насеље по њој било познато, руководство компаније, на челу са оснивачем и председником Ићизо Кобајашијем, најпре је одлучило да подигне нови бањски објекат који би се разликовао од других по томе што би био модерног изгледа и садржаја, односно, имао просторије које би биле у складу с променама у стилу живота које је диктирао процес вестернизације јапанског друштва започет крајем деветнаестог века.

Међутим, испоставило се да то није било довољно да пробуди интересовање грађана Осаке, па је додатно изграђен и један затворени базен, први те врсте у Јапану. Упркос томе, гостију је било врло мало, јер у то време, због строгих моралних назора, мушкарци и жене нису могли да се купају заједно у истом базену. Такође, вода у њему није била загревана како је то био случај у јавним купатилима на која су Јапанци били навикли.

Немајући куд, железничари су уклонили воду из базена и претворили га у партер са седиштима, и на бини постављеној на његовом ободу почели да организују модне изложбе и друге комерцијалне догађаје намењене женама.

При том су формирали и малу музичку групу чији је задатак био да свира пратњу за те догађаје. Она је била састављена искључиво од девојчица старости између десет и 14 година – деца су изабрана да би се уштедело на трошковима за професионалне извођаче.

У наредних неколико година тај мали оркестар прерастао је у музичку школу и театар који прима девојке које су завршиле средњу школу. Међутим, то новооформљено позориште брзо се нашло на мети озбиљних критика.

Наиме, када је 1919. године покушао да му придода мушке извођаче, Кобајаши се суочио с оштрим приговорима да је потпуно неумесно да поједини мушкарци у земљи плешу и певају док десетине хиљада њихових вршњака, послатих у Русију да помогну у гушењу Октобарску револуције и, по могућству, заузму источни Сибир, гину и пате у суровим условима.

Оснивање трупе, дакле, било је мотивисано јасном економском потребом, а њен чисто женски састав скројили су, најпре, настојање да се остваре уштеде, а потом и критике политичке природе.

Нови покушај да укључи мушкарце Кобајаши је направио по окончању Другог светског рата, али је Такаразука у то време већ била добро позната широм земље као трупа састављена искључиво од жена. Она је већ и важила за симбол извођачког квалитета и префињености, па су њени поклоници незадовољно гунђали, а женске звезде се отворено противиле.

Услед тога, мушкарци који су у првих седам послератних година прошли аудицију били су осуђени на споредне, анонимне улоге: на певање хорских песама иза завесе и свирање инструмената у тами партера, те никада нису отворено ступили на сцену као певачи и плесачи. Од момента када је мушки огранак и званично укинут 1954. године, више није било сумњи у вези састава и имиџа театра - он је дефинитивно постао чисто женски колектив, могуће, једини такав у свету.

Необични оснивач

Мада чињеница да је „Музички театар Такаразука“ основала једна железничка компанија јесте необична, она није произвољна или нелогична. Његов утемељивач, крупни индустријалац Ићизо Кобајаши, највећи део живота бавио се пословима везаним за финансије и менаџмент, али је у раној младости, као средњошколац и студент, био заљубљен у уметност. Он је писао романе и приче, и у једном листу у свом родном крају, префектури Јаманаши, објављивао и позоришне критике.

Кобајаши је до краја живота остао патрон трупе која је изнедрила бројне звезде јапанског театра. И он сам је имао необичну, може се рећи, звездану каријеру: поред железничке компаније која и данас постоји и саобраћа у троуглу између градова Кјото, Осака и Кобе, који су највећа насеља у западном делу многољудног острва Хоншу, он је основао и познати ланац робних кућа „Ханкју“ и важну филмску кућу „Тохо“, која је и данас највећи оператер биоскопа у Јапану.

Кобајаши је чак био постављен и на функцију министра трговине и индустрије, а затим и министра без портфеља у тешким ратним годинама када је међународна трговина била у потпуности онемогућена, а индустрија подређена ратним напорима. По завршетку рата и пред крај живота, док је уз Такаразуку предводио компанију „Тохо“, та филмска компанија је 1954, у истој години, домаћој и светској публици подарила легендарна кинематографска дела Седам самураја и Годзилу.

Синоним вештине, гламура и успеха

Почев од тридесетих година прошлог века, под снажним утицајем музичких ревија у којима је уживао друштвени крем Париза и упечатљивих бродвејских мјузикала чије су ноте одјекивале и у филмским студијима у Холивуду, „Музички театар Такаразука" је успоставио свој препознатљиви рецепт: ревијална изведба разноликих, тематски лабаво повезаних плесних тачака у јапанском и западном стилу и приказивање глумачки захтевних мјузикала и оперети - све то на крају зачињено дугим дефилеима кабаретског типа с громогласним хорским певањем и обиљем шљаштећих костима и предимензионираног перја, с очигледном намером да се, по угледу на француске узоре, гледалац опије заводљивим коктелом раскоши и гламура.

„Музички театар Такаразука“ данас у Јапану важи за најпопуларнију позоришну трупу и синоним је за виртуозно умеће, предани рад, па и моралну чистоту, јер је његов оснивач од самог почетка наметнуо ригорозни режим вежби, спартански начин живљења и јасан сет принципа за понашање на сцени и у приватном животу, који се поштују већ читав век.

Девојке и жене које у њему наступају, посебно оне које играју захтевне мушке улоге, уживају третман попут оног који имају холивудске звезде: бодре их и прогоне клубови обожавалаца, о њима се пишу књиге и испредају легенде.

Театар, чије представе годишње уживо види око два милиона људи, поседује велике дворане у Такаразуки и Токију, са две, односно, две и по хиљаде седишта, које су увек пуне, јер око 400 активних чланица раде подељене у пет група, од којих свака има свој сопствени репертоар и наступе, а армија верних обожавалаца, која углавном обухвата жене свих узраста из средњих и виших слојева друштва, деценијама не губи на снази и ентузијазму.

Театар има и сопствене новине и ланац продавница у којима се нуде носачи звука, фотографије, постери, календари и књиге. Он такође жање приходе од уговора са произвођачима козметике, одеће, додатака исхрани и школског прибора.

Музички театар, чији су корени у скромним дечјим изведбама намењеним за побољшање платног биланса младе железничке компаније, тако је сада не само симбол талента, вештине и посвећености уметности, већ и гламура, друштвеног статуса и материјалног успеха.

Интересантно, у том славном уметничком колективу извођачице и данас, у првим годинама своје каријере, док не стекну право на индивидуални, професионални уговор, званично имају статус запосленог у железничком предузећу „Ханкју“.