Пеликани нам се вратили после пола века!

Једна од најугроженијих птичјих врста у свету у прошлости је насељавала обале Дунава, Саве и Тисе, а данас насељавају југ Европе. Последњи пут ове птице виђене су на нашим просторима пре скоро пола века.

Повратак пеликана је необична појава, за коју орнитолог др Саша Маринковић, из Института „Синиша Станковић“.

„Кудрави пеликани гнезде се на Дунаву, а везани су за Медитеран, и ово је једна случајност у лутању тих птица. То не значи да ће они остати на нашем подручју, али указује на успешност програма заштите пеликана који се спроводи у Бугарској и Грчкој. Некада се мали пеликан гнездио у Панчевачком риту и то је наша врста која је нестала, и ако се врати, прво ће се вратити мали ружичасти пеликан“, објаснио је Маринковић.

Појавило се око 20 кудравих пеликана у јату, који су име добили по својој необичној фризури.

„Ово је леп догађај, јер се у заштиту биодиверзитета код нас не улаже, јер то није профитабилно, и свака од ових појава враћа оптимизам да се у природи може много поправити“, истакао је Маринковић.

Стање је доста лоше, проблеми су бројни. Велика дропља, импозантна птица, више се не гнезди у Србији, орао крсташ је пред нестајањем.

„Све ово доноси оптимизам да сада можемо нешто да променимо и то сада, када су врсте пред нестајањем, а не сутра, кад их неће бити“, објаснио је Маринковић додајући да је кудрави пеликан на црвеној листи јако угрожених животиња.

Да би се угрожене врсте спасле, неопходно је сачувати станишта, када је у питању кудрави пеликан, то је Царска бара, која је остала сачувана.

„Водена станишта су најугроженија због загађења вода и потребно је да чувамо та станишта и да их касније неким од програма вратимо, као и да населимо неке од врста птица поново“, указао је Маринковић наводећи све чешћи поступак у којем се врсте размножавају у заробљеништву, а затим се јединке враћају у природу.

Јато кудравог пеликана, док је на нашим просторима, можемо видети код Голупца, Великог Градишта и Кладова, Мале Врбице.

„Човек мора да спроводи мере заштите и да се тога придржава. Постоје већ врхунски програми. Али мора и судство да се укључи, пошто се не осуђују они који убијају животиње. Нико није кажњен за убијање белоглавог супа на хранилишту. Тужба је застарела. Те мере су превентива, људи морају да знају да неке ствари не треба да раде, и зато су неопходне санкције које би нас научиле понашању у природи“, сматра Маринковић.

Са друге стране мало се улаже, мало биолога ради у свим заштићеним подручјима, имамо два-три биолога, што је недопустиво. Није решено ни питање управљача заштићеним подручјима, она не доносе приход и не могу да се издржавају, што је реалан проблем, указао је Маринковић.