Стефан Миленковић за РТС: Желим да Србија постане светска музичка велесила

Вест да је један од најбољих виолиниста на свету Стефан Миленковић одлучио да се после вишедеценијске каријере у иностранству врати у Србију дочекана је са великим интересовањем.

Остварени уметник, који је у својој каријери имао више од 1.000 концерата, и изузетан педагог, који дуже од 20 година предаје виолину на престижном Џулијарду, сматра да је време да своје огромно искуство и изузетан таленат посвети музичарима у својој земљи.

Пре неколико дана великим концертом за прославу Нове године по јулијанском календару свечано је отворена Градска концертна дворана у Новом Саду, чији ће уметнички директор бити Миленковић, а он каже да ће све учинити да испуни своју визију да Србија постане музичка велесила. 

Тридесет година сте свирали у иностранству, у престижним дворанама и концертним салама. Као уметник, може се рећи да сте се остварили у пуном смислу. Шта још желите да постигнете повратком у Србију?

– Што се тиче мог професионалног пута и каријере заиста има много тога на шта сам веома поносан. Ја гледам каријеру као процес, а не као дестинацију. У том процесу један велики део мојих концерата је у Европи неких 65 одсто, а рецимо 30 одсто у Америци где имам интензивну делатност и у педагогији на Универзитету Илиноја. Веома често сам долазио у Европу, некада два, чак и три пута месечно, па се враћао у Америку на предавања.

Тако да већ дуго размишљам како бих могао себи ипак мало да олакшам и да нам база буде у Европи, у Србији. Оно што бих желео да постигнем је пре свега наставак онога што ја иначе радим педагошки, затим концертне активности, али оно што бих можда највише волео је да допринесем животу класичне музике овде код нас на један директнији начин.

Увек сам се надао да некако индиректно доприносим, али сада бих заиста био ту, после 20 година у педагогији и предавању по другим земљама. Наравно, ја сам долазио и предавао нашим студентима, али није то исто као када сте ту стално.

Тако да бих волео заиста да што више помогнем и подупрем класичну музику и допринесем популаризацији поред директног рада са студентима. То ми је јако битно, да што више људи дође у контакт са оним што ми као класични уметници радимо.

Рекли сте већ да је рођење сина умногоме утицало на одлуку да се вратите у Србију. Осим тога, очигледно је и да је новонастала ситуација имала неког удела. Колико је пандемија утицала на Ваше планове за будућност?

– Пандемија није била пресудни фактор, ако ишта она је одложила све, не убрзала. Рекао бих да је пандемија само потврдила оно што смо ми планирали и пре, а то је да будемо близу својој фамилији.

Тако да ово није нека нагла одлука није чак ни нешто што зависи од пандемије него више један природан ток каријере и тога да се прошле 2020. године навршило 40 година од када сам први пут узео виолину у руке. То је добрих 35 година професионалног свирања.

Ја проведем око 200 дана у години на путу, имам око 80 концерата годишње и сада гледам не да успорим него да олакшам себи, да имам исту продуктивност, али истовремено да имамо и једну емотивну базу.

Када нам се родио син, 25. априла, то је дефинитивно била потврда да нам је то битно, односно да смо ми компактни као фамилија и да смо што ближи нашој фамилији. Та 2020. је једна природна завршница размишљања које траје већ годинама. Једини одговор на то је да ја своје активности наставим у Србији, као својој бази.

Стефан Миленковић - уметнички директор концертне дворане у Новом Саду. Обично људи на помен Вашег имена помисле на другачију титулу, попут виртуоза или солисте. Како Ви приступате новом звању и послу?

– То је један сегмент који ће бити класична музика на један еклектичан начин, што мене највише интересује и све ће то, као и сам почетак функционисања дворане, да се стопити са Новим Садом као Европском престоницом културе. Ја ћу ту бити кустос за класичну музику, односно задужен да осмислим један број концерата који ће се десити у дворани.

Сама та дворана мислим да ће бити заиста једна лепа платформа за креативност. Ја сам увек свему приступао професионално, припремљено и сконцентрисано. Ово ми није прво искуство, јер сам седам година водио један фестивал у Америци ДОЦХА, тако да склапање програма и осмишљавање тема ми није страно и волео бих то управо да радим и у Новом Саду.

Исто тако сам преузео улогу уметничког директора, баш током 2020. године, великог италијанског фестивала "Nei Suoni Dei Luoghi" и ту има много концерата и концепт подразумева не само да доводите врхунске уметнике из целог света, него и давање шансе младим уметницима, пре свега студентима.

Ту је покренут конкурс на који се одазивало стотине младих уметника и ансамбла, који су након наше селекције добијали један професионални ангажман у оквиру тог фестивала, што га чини јединственим. Волео бих да концепција у новој дворани има и призму тога, дакле не само за професионалне ангажмане, него да понуди једну платформу младима на којој ће они имати прилику да се покажу.

Кроз платформу „Србија ствара“ пружа Вам се могућност рада и усмеравања нових генерација младих талентованих људи. Педагошки позив Вам очигледно прија?

– Педагошки позив је нешто што ми је скоро природно од самог почетка. Ево ове године је 21 година како предајем. Особа која ме је подстакла, регрутовала, ако могу тако да кажем, је професорка Дороти Дилеј.

Деценијама се сматра да је то једна од највећих професорки виолине на свету. Она ме је питала да ли бих ја хтео да радим са њених одабраних десет ђака и, како је она тад рекла, да их научим како да вежбају. Пошто, по њеним речима, већина студената није знала како правилно да вежба.

Пристао сам и тако почео. Те године сам радио као њен асистент, онда ме је она упознала са Ицаком Перманом, са којим сам такође учио, затим предавао на његовом летњем програму на Лонг Ајленду.

Након тога ме је питао да предајем на Џулијарду прво његовим студентима, па сам полако оформио и своју класу. И тако сам предавао седам година, након чега је уследила и понуда од Универзитета Илиноја да будем професор тамо, тако да педагошки рад ми очигледно прија.

Дуго сте наступали као солиста у неким од најпрестижнијим здања у САД. Завршили сте угледни Џулијард, бавили се професуром на Универзитету у Илиноју. Како бисте, ако је то могуће, упоредили сферу уметности САД и Србије?

– Тешко је поредити САД и Србију просто имамо другачије навике, традицију, менталитет, структуру, све је другачије. Али, као што је Макијавели рекао да је грешка младости то што мисли да интелигенција може да замени искуство, исто тако је грешка старости што мисли да искуство може да замени интелигенцију. По мени је то разлика између Европе и Америке.

У Америци заиста има много воље да се створи та традиција, искуство, да се раде концерти, да се стварају фестивали и оно што је доста добро тамо је што се све базира на приватним донаторима и спонзорима.

Тамо не постоји финансирање од стране државе или града, него су све мали или већи спонзори који подржавају уметност – концерт, или чак цео фестивал или цео оркестар или изградњу неке сале. Тако да је та динамика тамо другачија и то дефинитивно има својих предности.

С друге стране, ми овде у Европи и у Србији имамо једну дугу традицију концерата, традицију виолинске школе, уопште музичке школе, наравно један јак утицај са истока, ту мислим на Русију, тако да све то итекако утиче на развој школе и не само школе него и публике и укуса. То је једно богатство које имамо.

Време пролази, ствари се мењају, тенденције, стилови, методика рада, оно што публика тражи, тако да најважније је одржати корак са временом. Бити онај који ствара трендове, а не само да их прати. То су моје жеље за Србију, да постане једна мала велесила вилолине.

То је пројекат који захтева три до пет година и велики део тога је оснаживање наше школе, препознавање наших квалитета и предности и рада на оним стварима које можда треба променити.

Сарадња професора је веома битна, јер сви радимо према истом циљу. Затим умрежавање, маркетинг, промоција и пласирање тога што ми имамо свету. Желим да Србија постане битна на мапи музике. Ми ту већ постојимо, али ако се то ради смислено и стратешки онда ће имати и још већи ефекат.

Да ли мислите да је класична уметност довољно подржана од стране државе?

– Ако гледамо сразмере и потпоре средстава за многе друге активности онда култура и класична музика добијају заиста много мање, мада у овом тренутку мислим да се заиста доста ради. Са друге стране то све зависи мало од тренутка, од индивидуе или групе људи.

Не знам да ли било која земља има утврђену полису колико се издваја за културу и да ли је то увек исти износ. То се мења у зависности не само од ситуације у земљи и власти него и од
ситуације у свету, јер не може се издвојити земља од целе планете.

Сви ми живимо заједно и то се стално мења, не може се ни очекивати увек иста подршка. То је и до нас уметника да смо активни у смислу креирања интересантних програма. Морамо бити присутни и креативни и нада је да они који одлучују о тим стварима то и препознају, али је битно да ми водимо нашим примером са необичним и интересантим пројектима.

Није довољно да неко само каже ја хоћу да одсвирам концерт, мислим да је тешко креирати неку енергију и интерес који се базира само на томе.

Шта још мислите да би држава требало да уради у домену културе?

Кад се каже култура ту има много група и дисциплина, различитих видова уметности тако да је просто тешко рећи генерално нешто, али по мени најделотворније је кад смо посвећени најмлађима.

Да они имају контакт са културом, да сви говоримо наш језик лепо, да пишемо лепо, да се почне од тих основних ствари. Међутим, то не може и не сме бити сувопарно, треба бити интегрисано органски у самом образовању да деца препознају тонове, различите инструменте, да знају мање више неке периоде у музици, значи баш неко генерално знање.

Према мом мишљењу, најважније је – опет говорим о музици, јер то је мој рејон, не бих о другим уметностима, али верујем да је слично – да деца учествују у самој музици. На неки најједноставнији начин да се осете као део тог организма, да са звуком граде нешто као што граде са пластелином или сликају нешто на платну.

То онда итекако мења све. Да ли ће неко ту одлучити да буде класични музичар, то скоро да није ни битно, битно је да се угради поштовање и афинитет према тој музици. Ту радимо на освештавању људског бића, да је чулно према тим фреквенцијама и то остаје као један драгуљ заувек, без обзира шта то људско биће одлучи да ради у свом животу.

То се после преноси и на њихову децу и тако стварате државу која је на најлепши начин музички писмена и поткована. Сви ми волимо неку музику, али мислим да та база мора да се створи раније, а касније се онда на њу ређају различити укуси и избори.

То је оно што мислим да је најпрактичније и најдиректније што може да се уради. Ја ћу лично ту учинити све што могу. Да идем по школама, по различитим местима у Србији, у крајеве где се и не чује класика и да једноставно упознам што више младих са оним што ја радим, да свирам, да причам о композиторима и делима, а ту се онда увек отварају питања, јер деца су знатижељна.

Поред тога, веома је важно и то што се граде нови културни простори на које чекамо већ деценијама. Ту је Градска концертна дворана у Новом Саду, која ће чинити један комплекс заједно са Музичком и Балетском школом.

У Београду је у плану изградња сале Београдске филхармоније, као и Комплекс лепих уметности који ће обухватити и Балетску школу и Ликовну и Музичку академију. То су огромни пројекти који захтевају дуге процесе, итекако важни за класичну музику, али и културу уопште, за оба града и за Србију.

Тако да је позитивно то што се ради и што се тиме стварају нови капацитети за уметнике, нове генерације, али се тако развија и нова публика.