Србија – Програмска земља

Србија је постала 34. програмска земља у оквру програма Ерасмус+. Тиме је фактички унапређен статус земље у оквиру Ерасмус+ и остварен прелазак из партнерске у програмску земљу, што је свакако респектабилна чињеница и последица вишегодишњег напорног рада националне Ерасмус агенције, високошколских установа и Министарства просвете, науке и технологшког развоја (МПНТР).

Питали смо проректора за међународну сарадњу Универзитета у Београду, проф. др Ненада Зрнића шта ова промена доноси:

„То практично значи да је у оквиру позива за пријаву нових пројеката из области мобилности студената и наставника, као и ненаставног особља, високошколска установа из Србије конкурише за средства која су опредељена за пројекте мобилности. Пројекти мобилности усмерени су преко Ерасмус акције КА103 ка програмским земљама, а преко акције КА107 ка партнерским земљама. Да би ВШУ уопште могла да буде формални подносилац пријаве, потребно је да има Ерасмус повељу као потврду квалитета институције. Универзитет у Београду је као универзитет од националног значаја наравно носилац Ерасмус повеље и тренутно су сви капацитети Сектора за међународну сарадњу у пуном обиму ангажовани на припреми пројектне документације."
„Факултети и институти у саставу Универзитета у Београду су поднели своје предлоге и приоритете Ректорату и на основу тих предлога се припрема обједињена пријава за цео Универзитет " - објашњава детаљније проф. Зрнић за портал РТС-а. „По објављивању резултата конкурса и евалуације пројектних пријава које поднесу ВШУ из Србије биће познато који ниво средстава је добила свака установа и тада ће моћи да се приступи потписивању интер-институционалних споразума о сарадњи са страним универзитетима."

Шта све то значи за студенте у Србији?

„Надамо се да ће се повећати опсег квалитетних универзитета на које ће наши студенти ићи на размену. За разлику од претходних година, студенти ће новац за стипендију добијати од наших високошколских установа. Са жаљењем могу да приметим да још увек није разрешен проблем опорезивања студентских стипендија, а постоји више него добра воља и подршка од стране МПНТР по овом питању. Постоји оправдана бојазан, уколико се овакве стипендије не изузму од плаћања пореза, да ћемо имати значајан пад у броју реализованих мобилности јер студенти за тако умањен износ стипендија у развијеним и средње развијеним земљама неће моћи да подмире ни основне трошкове боравка у иностранству. Тиме бисмо нажалост остваривали размену не са земљама где је високо образовање најквалитетније, већ са онима у којима су животни трошкови најнижи, па нам преостаје једино да се надамо да ће државни органи показати разумевање за решавање овог круцијалног проблема.

Коначно, припрема одговарајућих документа потребних за реализацију и исплату средстава ће пасти на секторе међународне сарадње ВШУ, који су нпр. на Универзитету у Београду, као највећем у целом региону, по броју запослених у вишеструком дефициту у односу чак и на значајно мање универзитете из иностранства. Сматрамо и надамо се да ће доћи до неопходне реакције државних органу у погледу омогућавања повећања броја запослених у тим секторима, што тренутно због забране запошљавања у државним инститцујима није могуће или се може остварити по веома компликованој процедури.

Ипак, Универзитет у Београду као најзначајнија установа целог региона са оптимизмом гледа на одвијање мобилности студената и наставника у новом и у наредним циклусима и позива своје студенте да подносе пријаве за одлазак у иностранство и да стечено животно и пословноо искуство по повратку примене у Србији и тако помогну и себи и нашем друштву у целини."