Сведенборг, мистик који то није био

Значајни људи прошлости у овом модерном добу вероватно би због карактера и метода својих спознаја били (и тек ће то бити, у наступајућем, новом времену) дискредитовани и омаловажавани терминима, међу којима је најизразитији (и у свом дискредитовању) бескомпромисан израз, практично „ознака" ‒ мистик!

И управо у тим модерним временима било је мистика који су не само били значајни већ су директно својим идејама утицали на велике умове протеклих неколико векова.

Вероватно најзначајнији међу тим одбаченим, у ширем смислу заборављеним, јесте Емануел Сведенборг. Рођен је у Стокхолму 1688. а умро је у Лондону 1772. године. За оно време један заиста дуг живот, један невероватан живот.

Волтер је рекао да је најнеобичнија личност тог доба био шведски краљ Карло Дванаести, а Борхес је додао да је та најнеобичнија личност био Карлов савременик и сународник Сведенборг. Занимљиво је да је Сведенборгов живот подељен у три периода, од којих је сваки трајао тачно по 28 година. Као син лутеранског бискупа, васпитан је у том духу у који није баш веровао. Иако свештеник, њега у том првом периоду занима пре свега наука. После његове смрти откривено је да је за живота скицирао (слично Леонарду да Винчију) оно што данас зовемо подморницом (готово идентично решење имао је и Френсис Бекон), а такође је, иако свестан да то у његовом времену није могуће, инжењерски пројектовао могућност „пловљења ваздухом". Ипак, као научник, највише се бавио минералогијом, али га је занимала и анатомија и „место где тело комуницира са душомˮ!?

Као научник оног времена, објавио је педесет наслова посвећених математици и астрономији. Но највећи успех и славу стекао је као инжењер Карла Дванаестог ‒ фантастичним техничким подухватом омогућио је пребацивање флоте шведског краља копненим путем, и то у дужини од преко 30 километара (!?), што је било пресудно за краљеву победу.

У трећем периоду живота (треба поновити, нових 28 година) одлази у Лондон. Тај човек, научник, рационалан и методичан (Емерсон: вероватно да ниједан човек није водио реалнији и практичнији живот), почиње у Лондону да учи тесарски занат, као и занат грађења музичких инструмената!? И тада се догађа онај једини моменат у његовом животу који би се могао сместити у простор „мистичногˮ. Један непознат човек пратио је Сведенборга на улици, да би затим закуцао на његова врата. Представио се као Исус и рекао му да црква пропада и да од њега, Сведенборга, тражи да је обнови, стварајући трећу, јерусалимску цркву.

И не само то, већ му Исус обећава да ће га повести да посети други свет, „свет душа са својим безбројним пакловима и рајевима". И ту престају свака помисао на мистично, фаталистичке визије, заноси јуродивих.

Следи Сведенборгово дело, педантно, методично (научно), испуњено ауторитетом човека који нам преноси виђено! Следеће две године учи хебрејски јер је, слично кабалистима, избегавао преводе као сигурне изворе погрешног разумевања. И креће да пише своје свеске, које готово да нико није читао, сем најзначајнијих умова његовог доба. На самом почетку Сведенборг цитира Св. Августина, који у делу „О божјој државиˮ каже да је без сумње чулно уживање у рају било много снажније (племенитије) него овде у стварном свету после изгона. Сведенборг конкретизује и даље, па каже да су телесна уживања у рајевима и пакловима (!?) другог света, оног после смрти, много интензивнија.

И онда, сведочи виђено: после смрти човек извесно време (можда дан, неколико месеци, или чак неколико година) комуницира са анђелима и демонима. Једноставно, стиче утисак, искуство, и тада се у складу са својом природом одлучује (сам доноси одлуку) да ли ће бити са анђелима (рај) или са демонима (пакао), и то је његов избор!

У односу на званичну црквену догму, Сведенборг нам сведочи о вољи Божјој да нам поклони слободу избора, ослободи страшне осуде на рај или пакао, те ортодоксне доктрине која слободу суспендује после смрти, и коју Сведенборг задржава и после престанка живота. Тај човек је видео (Исус му је показао, зашто би то било немогуће, тим пре што се сама вера, не само хришћанска и заснива на чуду) много више. И то нам у својим свескама педантно износи.