„Ибиˮ као авангарда кибернетике

Ако би се (хипотетички) једном дошло до научно потврђене теорије о вирусном пореклу рака, та хипотеза би постала чињеница (што данас још није, премда постоји, јер је оспорена). Тако би била употребљива, чиме би добила најважнију подршку, без обзира на могућност да (и непосредно потом) буде оспорена, те превазиђена неком посве новом одлуком, у виду неке нове, још употребљивије теорије. 

Судбина уметности трпи идентичне процесе. Бројни покушаји да се уметност одведе неким новим путевима драстично се своди селекцијом, односно елиминацијом. Тако су дадаизам, футуризам, четврттонска музика, песнички аутоматизам и многи други покушаји конституисања нових стилова забатаљени, док су други опстали силом јавних (или прећутних) споразума одговарајућих кругова експерата. У исто време се оформио још дужи ред отпалих научних хипотеза, из свих области.

Издвојмо, међу преживелима, теоретичаре кибернетике Винера и Шенона, и то зато што су расветлили научни феномен који је (пола века раније) изнео Алфред Жари у „Краљу Ибију": да су знаци (тонови, речи, слике) у стању да пренесу извесну количину информација независно од значења поруке коју подржавају.

Клод Шенон је у „Математичкој теорији комуникације", на примеру комбиновања шест куглица црвене, плаве и беле боје, дефинисао информацију: када имамо низ исхода истих или различитих вероватноћа, тада нам резултат случајног догађаја доноси информацију која је средња вредност, тј. математичко очекивање, позитивних вредности логаритама вероватноћа.

Иако није био упознат са Шеноновим радовима (који су објављени годину дана доцније), Норберт Винер је готово идентично решење пронашао у термодинамици. Тако је 1948. год., у делу „Кибернетика", дефинисао информацију у систему као меру организованости, док је неодређеност система мера његове неорганизованости. Иако количински једнаке, неодређеност је само негација информације (као одраз у огледалу). Колика је неодређеност у огледу пре, подједнака је информација у огледу након реализације случајног догађаја. Другим речима, када говоримо о количинама у истим системима јединица, морало би важити да је ИНФОРМАЦИЈА = НЕОДРЕЂЕНОСТ, тј. да имамо исте количине нечега после и пре сазнања.

Без обзира на оправданост овог примера, очигледно је да се модерна научна мисао придружује принципима уметности која се не подржава реалистичким теоријама.

Ипак, морамо приметити да је област науке чвршће од уметности повезана са емпиријом која се не може превазићи а да се не прекорачи статус хуманог. И ако се подсетимо да је наука (преко технологије) у непосредном додиру са елементарним животним потребама, онда смо је поставили на најудаљенију тачку од уметности, иако није увек била тако лоцирана, нити ће нужно остати.

У доба кад наука практично није ни постојала, у Перикловој Атини, једна нова Софоклова драма, или Поликлетова скулптура, биле су догађаји од примарне важности за формирање духовне личности грађана, па и целокупног полиса. Аналогно, у сталежу релативно заштићеном од финансијских проблема, примерице на двору Луја Четрнаестог, сличан ефекат је имала премијера неке Лилијеве опере, или Молијерове комедије.

Ако би човечанство (хипотетички, поново) проналаском јефтиних извора енергије, остварило довољан ниво благостања, да ли бисмо се могли надати да ће се поента „виталних интереса" преместити с науке (где је тренутно позиционирана) на уметност? Тиме би се са поља политичких сукоба (коначно!) прешло на она естетичке природе.