Годишњица рођења Уроша Предића

Урош Предић рођен је 7. децембра 1857. године у Орловату код Зрењанина као најмлађи син свештеника Петра Предића. У родном месту похађао је основну школу, а потом немачку школу у Црепаји. Од 1869. до 1876. студирао је седморазредну гимназију у Панчеву која је касније добила име по њему.

Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. године отишао на бечку сликарску академију. Био је у класи професора Грипенкерла, истакнутог бечког сликара, који је имао велики утицај на Предића.

У току студија добио је Гунделову награду ‒ за сликање уљем по мушком моделу.

По повратку из Беча, у Орловату ради серију слика из сељачког живота, дочаравајући живот мештана. У покушају да постигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао не само један од највећих српских сликара реализма већ и хроничар грађанског друштва свога времена.

У његовом сликарском опусу највише су заступљени портрети и иконографија, ређе пејзажи и само један акт.

Портрети председника Академије 

Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад помоћу фотографија.

Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића, Јована Жујовића, Јована Цвијића, Ђорђа Вајферта, Слободана Јовановића, Богдана Гавриловића, Александра Белића, Михаила Петровића, Ксеније Атанасијевић и Бране Петронијевића.

Један је од оснивача друштва Лада 1904. године и био је непрекидно члан тог друштва, као и његов дугогодишњи председник.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1909. године а годину дана касније за редовног члана.

Предић је један од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду (1919) и први његов председник.

Када је у питању иконографија, Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве, иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског, као и иконостас цркве у родном Орловату, због чега се оцењује да је последњи значајан српски иконописац.

Посебан квалитет има његов цртеж, што је посебно уочљиво у  сачуваним блоковима за скицирање.

У дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу.

Умро је 1953. године у Београду, у 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је у родном месту. И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине.