Горео је због својих убеђења – Ђордано Бруно и његов забрањени свет

Филипо Бруно рођен је у јануару или фебруару 1548. године, као син војника Ђованија Бруна у граду Нола, поред Напуља. Са 17 година, отишао је у доминикански самостан Сан Доменико Мађоре у Напуљу, где је добио име Ђордано. Постао је свештеник али је 1576. године, исцрпљен ограничењима верског живота, побегао је из самостана.

Записано је да је о учењу које му је било понуђено рекао: „Оно ме одвлачи од вреднијих и важнијих ствари, људски дух ставља у ланце, и од слободног човека прави роба једног безумног система обмане“.

Потом је Ђордано Бруно живео као својеврсни екскомуницирани бегунац. Током следећих четрнаест година селио се из једног у други европски град. Осим у Италији, живео је у Француској, Швајцарској, Енглеској, Немачкој... Компоновао је, писао песме, али и истраживао.

У Тулузу је провео две године где је предавао филозофију Аристотела. Боравио је у Паризу, где је објавио свој први значајни спис у којем је објаснио нову методу за тренирање памћења.

У Енглеској је живео две године где се спријатељио са угледним Енглезима, хвалио краљицу Елизабету Прву и одржао расправу у Окфорду о коперниковској и аристотеловској концепцији универзума.

У Енглеској је објавио важнo делo О бесконачном универзуму и световима, где разматра значење нове концепције универзума коју је Коперник развио. Ипак, 1591. долази у Венецију. 

Пријава инквизицији 

Без породице, веза и средстава, Бруно се ослањао на своју ученост. Предавао је латински језик и астрономију.

Коперникова хелиоцентрична теорија пружила је полазиште за његово излагање онога што је назвао „новом филозофијом“. Бруно је оспоравао Аристотелове аргументе који су ишли у корист теорије да је универзум коначан.

У Венецији је био приватни учитељ на позив племића Ђованија Моченига коме је једном приликом „открио тајне своје филозофије“. Претпоставља се да га је Мочениго пријавио Млетачкој инквизицији и Бруно бива ухапшен под оптужбом да „шири науку о бесконачности свемира и мноштву светова“.

Из Рима је убрзо затражено Бруново изручење. Суђење је у Риму ишло споро – седам година. На крају, 14. јануара 1599. године, Савет Свете столице саставио је списак (који је изгубљен) осам јеретичких елемената из Брунових дела. Бруно је био позван да размотри „да ли жели да те тврдње одбаци као јеретичке“.

„Немам шта да признам“ 

Бруно није признавао кривицу, а према сачуваним писаним изворима, навео је да „нема потребе да било шта призна, нема шта да изјави, да нема због чега да се каје, и да не жели да се одрекне било којих идеја које заступа“.

Јануара 1600. године, сва Брунова дела стављена су на списак забрањених и изриче му се смртна казна.

Постоје подаци о томе да је Бруно своју последњу изјаву послао у писму папи Клементу Осмом, али да то писмо никада није отворено.

Иначе, чувши изречену казну уз оптужбе да је „непристојни тврдоглави јеретик“, Бруно је рекао: „Мислим да се ви више плашите, док ми изричете ову казну, него што се ја плашим, ја који сам осуђен на смрт“.

У зору 17. фебруара 1600. године, одведен је на римски Трг поља цвећа, који је познат и као Цветни трг. Скинута му је гардероба, везан је за колац и жив спаљен. Једни извори наводе да му је језик био дословно везан, како не би могао да се обрати окупљенима, други да му је у уста био стављен комад дрвета, а трећи тврде да му је језик био везан за металну шипку.

Брунова филозофија, упркос некада недоследној терминологији, еклектицизму и контроверзама, има унутрашњу кохеренцију. Он је први мислилац још од антике који је метафизику, физику, психологију и етику интегрисао у оригиналну филозофију која је тежила да надиђе постулате платонизма, аристотелизма у хришћанском контексту.

Нудио је радикалну алтернативу средњовековним и ренесансним интерпретацијама људске природе, космоса и бога.

Проучавање древне грчке филозофије, посебно платонизма, служило је хришћанској вери а Бруно је негирао такве представе о напретку дајући предност људском истинском знању.

Хелиоцентризам и бесконачност

Како и када је Бруно почео да развија оно што је назвао његовом „новом филозофијом“ је неизвесно. Његово најстарије филозофско дело за које се зна О сенкама идеја из 1582. године наговештава неколико његових идеја, укључујући хелиоцентризам.

Бруно је негирао традиционалну аристотелово-птолемејску слику космоса. Оповргавао је Аристотелову доктрину да је сваки сублунарни елемент имао одређено „природно записано место“, и да је Земља у самом центру, већ да напротив, будући да је Земља планета која кружи око Сунца, елементи немају апсолутна „природна места“.

Бруно је свемир замислио као бесконачан, састављен од мноштва светова. За њега „Бог није изнад, нити споља, већ унутар и кроз све ствари“.

Дуго после Брунове смрти, у деветнаестом веку постао је италијански херој. Народ га је прихватио као жртву у циљу слободе мисли. Статуа Ђордана Бруна постављена је на тргу где је спаљен, месту где су кажњавани јеретици.