Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи

Најновија адаптација књижевних радова Џ. Р. Р. Толкина најављивана је као најскупља серија свих времена и ново ремек-дело инспирисано причама о Средњој земљи.

Прича везана за легендаријум професора који је читав живот посветио његовом писању и скоро милијарду долара буџета обећавали су много.

Убрзо по изласку прве сезоне 2022. године, критике гледалаца су погурале и утрошени новац и "Прстенове моћи" да потону заједно са острвом Нуменор око којег се радња у овом остварењу делимично и одвија.

Серија, замишљена пре свега да задовољи критеријуме популарности није наишла на одобравање фанова имагинаријума који је средином прошлог века створио Толкин. Додуше, због начина на који је настајала, у старту је била осуђена на пропаст.

Никола Попевић, уредник филмског програма РТС-а по изласку друге сезоне истиче да је још увек реч о катастрофално лошем остварењу и да су поред недораслих сценариста за овакав пројекат и глумци испод просека.

"Утисак ове сезоне у односу на прву је потпуно исти. Реч је о катастрофално лошем остварењу и кулминацији заблуде да се откупом ауторских права на славна дела и/или ликове аутоматски купује и већ постојећа база поштовалаца који ће постати конзументи било чега што им се сервира", казао је Попевић за Интернет портал РТС-а.

Додаје и да овакав дебакл "Прстенова моћи" нарочито не би требало да чуди јер је Amazon компанија која се превасходно бави трговином и продукција им је споредна пословна активност.

"Ако бисмо потпуно оголили ситуацију, Amazon је уложио велики новац у ауторска права и 'паковање' (дизајн, специјални ефекти, итд), док је оно 'унутра' од споредног значаја докле год је целокупно пословање платформе Amazon prime задовољавајуће", прецизирао је.

Допуне и смернице које нису тумачене добро

Ова компанија је откупила права на допуне и прилоге, романа "Господар прстенова" по којем је почетком двехиљадитих Питер Џексон и снимио оригиналну трилогију која се са укупно 17 освојених Оскара сматра за најбољу свих времена.

Ове допуне треба посматрати као смернице за креирање комплетне приче, што би заправо била повољна ствар јер би тада аутори могли да је усмере у правцу у којем су је замислили. Ипак, једине слободе које су искористили биле су да се оскрнави сама радња, као и њени ликови, превасходно вилењаци.

У филмовима Питера Џексона представљени су баш онаквима каквима их је Толкин и замислио. Портретисани су као бића моћи и елеганције. Подсећали су на људе, били су изузетно високи, бледе пути и дуге косе, нису били подложни старењу, нису имали физичке мане, зрачили су смиреношћу и трезвеним размишљањем. 

У "Прстеновима моћи" су зарад политичке коректности и "woke" културе представљени као обични људи са шиљатим ушима, различитих боја коже и фризура, са циљем да сваки гледалац може да се поистовети са ликом који се појави на малом екрану.

То заправо и не би био толики проблем, да сам аутор стриктно није описао њихов физички изглед.

Нажалост, нису само њихове телесне појаве погрешно протумачене. Једна од највећих замерки је на лик Галадријеле, протагонисте серије.

Толкин ју је приказао као виловњакињу натпросечне висине, благих црта лица, велике моћи и још веће мудрости, а њен лик у филмској трилогији више је него одбранила Кејт Бланчет.

У "Прстеновима моћи" далеко је од свега тога, штавише, лик јој је у потпуности измењен. Приказана је као незрела тинејџерка која не може да контролише темперамент иако у времену одигравања радње има више хиљада година. Да несрећа буде већа, замишљена је као ратница, боркиња и "заповедница северних армија", шта год то оне биле.

Боље није прошао ни Гил Галад, високи краљ Нолдорских вилењака и последњи своје лозе којег су красиле све врлине. Поистовећен је са трговцем и политичарем који је спреман да манипулише другима како би дошао до циља. 

Појављивање ликова који не постоје или им није место ту

Харфути (хобити) Нори и Попи који прате "странца" чаробњака који није, али јесте Гандалф убачени су да буду асоцијација на Фрода и Сема који су на идентичан начин следили Голума, а које чаробњак симпатише као што је то и Митрандир (Гандалфово вилењачко име) радио.

Хобити нису битни за дешавања у другом добу, у којем је радња и смештена, док се Гандалф тада још увек није ни појавио у Средњој земљи, јер се први траг о његовом постојању јавља тек почетком трећег.

Саурон, главни антагониста у "Господару прстенова" прерушио се у човека Халбранда који је лутао како физички тако и у грађењу лика током сезоне.

Да се серија не држи курса потрудио се лик Адара, који представља првог орка којег је мрачни господар мучио и изопачио направивши га орком. Лик као лик замишљен је добро, али његова улога нема никаквог смисла, но о томе касније у тексту.

Технички детаљи који немају много смисла и "жуљају очи"

У серији постоји превише ликова и сваки од њих прича своју причу. Из тог разлога су неповезане и немају неког смисла. Камера се из тренутка у тренутак сели на нову локацију не дозвољавајући гледаоцу да обради информације које је примио секундама или минутима раније.

Коњица стиже у прави час за обрачун добра и зла. Познати филмски сегмент коришћен је и у самој трилогији у "бици код Хелмовог понора" и "борби за Минас Тирит на Пеленорским пољима".

Оно што разликује овакве сцене у ова два остварења је што су у "Господару прстенова" ликови знали где су се упутили, док је у серији кључно било само појављивање које је произишло на срећу након лутања.

Путовања, у овом случају "телепортација" још је један сегмент који је лоше урађен. Ствараоци серије се нису потрудили да прикажу раздаљину коју протагонисти прелазе, па се стиче утисак да хиљаде километара и пут преко читавог континента прођу у гледаочевом трептају ока.

Већину разлика у серији креатори су представили као ауторске слободе, а као главни аргумент за исте наводили су да у књигама нигде не пише да то тако није било.

Оно што такође није било ни у делима, ни у Џексоновој трилогији су лоши дијалози који се труде да звуче аутентично, али их то чини само досадним и у великом броју случајева сувишним.

Мало је тога боље у другој сезони

Бар по причи аутора након приказивања прве сезоне, чинило се да су уважили критике гледалаца и да ће се потрудити да колико толико исправе "штету" коју су направили. 

По изласцима трејлера то се и чинило, серија је изгледала аутентичније, сцене борбе су биле добре, сценографија је поново била на врхунцу, а нешто мало приказаних дијалога нису звучали глупо. Нажалост, то је само била добро упакована реклама, за производ који је махом остао исти.

На половини друге сезоне, јасно је да је помак који је направљен јако мали, готово неприметан.

Покушаји да се лик Галадријеле донекле умири, и уприличи времену и теми остали су само на томе јер у сценама у којима заиста бар говором и делима подсећа на онакву какву ју је Толкин замислио одударе од онакве каквом је представљена у првој сезони серије.

"Грађење лика" је такође неизводљиво јер константно има промене понашања и темперамента као да болује од биполарног синдрома.

Орци који визуелно изгледају беспрекорно, у другој сезони још су више залутали са руте коју им је Толкин давно одредио. Приказани су као породична бића која желе миран живот, а не као девијантна и изопачена створења која знају за све осим за емпатију, те су створена са једним циљем - да служе мрачним господарима уништавајући и покоравајући земљу и бића која је насељавају.

Адар којег сам поменуо раније, замишљен је као њихов "отац", спиритуални вођа који орке води као хипике и једино што жели је да у миру запева песму Џона Ленона "Give peace a chance", што је бесмислица.

Проблем "телепортације" и брзог путовања желели су да реше кадровима који су сада ништа више до јасна копија путовања које је имала "Дружина прстена" у трилогији.

Један од најмудријих вилењака, највећи стваратељ који је икада постојао, и сам творац прстења, Келебримбор, приказан је као наивни и неуки ковач који се заљубљује у Саурона и бива изманипулисан на начин на који родитељи то раде са малим дететом.

Уредник филмског програма РТС-а не види много позитивних ствари

Уредник филмског програма РТС-а Никола Попевић истиче да се није много тога суштински променило и да серија није напредовала.

Потврђује и да је серија створена за широке народне масе: "Када се уметничко дело и његови поштоваоци третирају као роба и потрошачи, настане оваква серија, а неуспех се приписује нечему што Amazon једино уме да схвати као индустријску саботажу. Одијум гледалаца схвата се као оркестрирани напад на компанију и настају бизарне ситуације где се коментари цензуришу, оцене штимују, а критичари вређају и етикатирају", примећује уредник филмског програма РТС-а.

Истиче да креатори серије или нису дорасли задатку или не познају Толкинову митологију довољно да би се њоме и бавили.

"Да би екипа уопште била у стању да увиди грешке, она мора најпре да зна свој посао, што овде није случај. Шоуранери у својим радним биографијама немају буквално ништа, амбиције им не мањка, а што је најгоре очигледно је да су према Толкиновом изворнику у најбољем случају равнодушни и митологију познају веома слабо, ако и толико. Виде се само покушаји да се иде "на сигурно", што је још једна од акутних бољки модерних продукција, па онда "Прстенови моћи" имају сцене, реплике и ликове прекопиране, а понегде и потпуно преузете из супериорнијих адаптација Питера Џексона. Што је најгоре, видљиво је суштинско неразумевање ликова, па онда нејак глумачки ансамбл није у стању да изнесе чак и овакав исподпросечан сценарио", сматра критичар.

Нешто јесте поправљено, нови главни ликови, вилењак Кирдан и мистични Том Бомбадил не изгледају лоше и досадно као они који су се на малом екрану појавили две године раније, али још увек нису довољно добри да оставе позитиван утисак.

"Том Бомбадил је по Толкиновој митологији једно од најстаријих бића на свету, моћан на тешко појмљив начин, а у "Прстеновима моћи" видимо га у сцени нескривено прекопираној из 'Господара прстенова', где спасава Гандалфа који није Гандалф и потом с њим води (што клинци кажу) кринџ дијалог. Вилењака се и не сећам, а то довољно говори", истиче Попевић.

Попевић додаје да би препоручио серију, али само особама која не познају суштину дела по којима је писана.

"Препоручио бих само уколико гледалац не зна ама баш ништа о Толкиновим делима и замолио да чујем мишљење, унапред задовољан одговором да је реч о лепо усликаној али досадној фантазији, са глупим дијалозима који би требало да звуче мудро, просечним глумцима које нема ко да упути како да глуме боље и нападном политичком коректношћу која не доноси никакву позитивну поруку већ само доприноси осећају опште конфузије", закључио је уредник филмског програма РТС-а.

Визуелно моћна и празна

"Прстенови моћи" одају утисак моћне серије, додуше када су у питању сценографија, костимографија и визуелни ефекти.

Прича је пуна празнина, лоших временских токова, испресецаних радњи и заиста спорог темпа који повремено пресецају добро одрађене акционе сцене.

Серија је далеко скренула са Толкинове путање, и само по главном називу и понеким ископираним сценама подсећа на славну трилогију књига и биоскопских адаптација Питера Џексона.

Шоу је далеко од квалитета филмова и шта год у будућности буде урађено са њим, а најављена је најмање још једна сезона неће бити довољно да се спере горак укус који је створен за ових 12 епизода.

Добри кадрови и визуелни ефекти, довољни су да забаве просечне конзументе научнофантастичног жанра, али не и фанове писца који га је технички створио.